Svi motivi u Vukovoj verziji nisu slučajni i inspirisani su životom devojke u siromašnoj patrijarhalnoj porodici
Srpsku verziju bajke o Pepeljugi zabeležio je Vuk Stefanović Karadžić 1853. u Beču, kao srpsku narodnu umotvorinu, delimično se oslanjajući na prvobitne verzije.
U njegovoj varijanti glavna junakinja zove se Mara, ne ide na bal i ne nosi cipelice, već u papučama nedeljom odlazi na liturgiju u crkvu.
Najviše vremena provodi pored vatre i pepela, pa je tako prozvana Pepeljuga. NJena nesreća počinje u trenutku kad joj je u jamu, uz koju je prela, upalo vreteno, zbog čega joj se majka pretvorila u kravu.
Zla maćeha naređuje da se krava zakolje i na prevaru da devojci da jede njeno meso. Nakon spoznaje da je prevarena, Mara se veoma rastuži, ali joj pomoć pružaju kravine čarobne kosti.
Svi motivi u Vukovoj verziji nisu slučajni. Nastala je u siromašnoj patrijarhalnoj sredini, pa je razumljivo što devojka nosi papuče. Liturgija je bila jedna od retkih prilika u kojima je srpska devojka mogla svečano da se obuče, a na kraju maćeha je Maru od princa sakrila pod korito.
Razotkrio ju je petao kada je skočio i glasno zakukurikao. U skladu s narodnim verovanjima, upravo ova domaća životinja najavljuje dan i prestanak delovanja zlih sila. Dobre vile koje pomažu Pepeljugi zamenjuje majka pretvorena u kravu, a i kad je zakolju, Pepeljuga odlazi na njen grob kad god joj je teško.
Inače, u srpskom folkloru obeležje groba voljenih osoba označava mesto spasenja onih koji ostaju da žive. Jasna poruka Vukove verzije ove bajke puna je narodne tradicije, biblijskih, srpskih i narodnih mitova, sa jasnom porukom da dobri ljudi uvek budu nagrađeni.
(Kurir Stil)
BONUS VIDEO:
