Sigurno ste se bar jednom zapitali šta stoji iza ove nelogičnosti
Prvo i osnovno treba da znate da su se svest o bojama kao i njihovo imenovanje menjali kroz istoriju. Neke nijanse koje su danas uobičajne u prošlosti nisu postojale ili, ako i jesu, nije postojala posebna reč za njih.
U tome upravo leži i odgovor na pitanje - zašto se i danas za žutu boju kaže da je - plava.
U našem jeziku je nijansiranje boja u prošlosti bilo jako “grubo” pa su se one suštinski delile na tamne ili svetle, zagasite ili sjajne. Tako je u staroslovenskom jeziku reč “plav” opisivala sve što pripada svetlijem spektru boja. Dakle, i bledo/svetlo, ali i ono što danas zovemo zlatnim/žutim. Sve je to bilo plavo, pa se otud i čovek svetle kose zvao “plavim”.
Suprotno, za ono što danas zovemo “plavim” koristili su se pridevi “sinji” ili “modar”.
Tragovi ovoga zadržali su se u narodnim pesmama u kojima i danas možete pročitati opise poput “sinjeg mora”, “modrog neba” ili, obrnuto, kako se “žitna polja u daljini plave”…
Vremenom je došlo do delimične zamene - sinje/modro postalo je plavo, a reč “žuto” ušla je u upotrebu iako se prvobitno značenje reči “plav” nije izgubilo. Tako je sve do danas ostao dublet.
Srpski jezik nije jedini u kojoj je opstala ova “nelogičnost”. U poljskom se za osobu svetle puti/žute kose takođe koriste izrazi i “żółty” (“žuto”) ali i “płowy” (“plavo”). Portugalci za ženu svetložute kose kažu “loira” (“plava”) dok Špance muči drugačiji “problem” - kod njih se za plavušu kaže “rubio” što bi u bukvalnom prevodu danas značilo “crvena”.
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
