Milica Rakić devojčica koja je nastradala u NATO bombardovanju postala je simbol stradanja Srbije u toj agresiji
Da je živa, Milica Rakić bi danas imala 25 godine. NJeno ime ostalo je duboko urezano u narodu. Ubijena je 17. aprila 1999. godine kada ju je tokom NATO bombardovanja pogodio geler u kući u Batajnici.
Te 1999. godine osvanuo je prolećni 17.april. Bombardovanje je počelo dvadesetak dana ranije, i porodica Rakić je mislila da gore ne može biti... Nažalost prevarili su se.
Na današnji dan, pre tačno 22 godine, 24. marta 1999. godine u 19 časova i 55 minuta, počelo je bombardovanje Srbije, tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Jedan mladi život surovo se ugasio tog jutra, a niko je nije zaboravio. Ona je i motiv za najtužnije i najpotresnije pismo koje ćete pročitati danas.
Narodni guslar Saša Laketić opevao je ovu tragediju u svojoj pesmi "Tragična pogibija Milice Rakić", a u uvodnom delu pročitano je potresno pismo.
Pismo jednog zabrinutog roditelja iz mesta, gde se Sava u Dunav uliva, umesto male Milice, upućeno je ćerki Bila Klintona, Čelzi, da prenese svome ocu Bilu, jaku poruku srpskog naroda.
Zdravo Čelzi!
U mojoj zemlji Srbiji na Desankinom brdovitom balkanu, dečija se krv ponovo lije.
Pa reših da ti napišem pismo umesto male Milice, čije se telo u grobu još ohldilo nije.
Sedela je mirno na noši, ni u snu sanjala nije, da može krvava ruka tvog tate, tako malo dete da ubije.
Pišem ti pismo i želim da kažeš tvom tati Bilu😡, da i naša deca vole da odrastu kao i ti na majčinom krilu.
3 godine je imala svega, kada je pokri večna tama, pa me jako zanima kada bi se to tebi desilo kako bi se osećali tvoj tata i tvoja mama?
Čelzii dobro je što nemaš brata!
Možda bi i on bio ubica kao što je tvoj tata.
Ti nisi kriva što imaš takvoga ta potu, koji hladno u mojoj zemlji ubija i malu decu u ovom prljavom ratu.
Kad jednom bude morao da skine krvavu masku sa lica, deca će za tobom vikati Čeelzii, Čelzii tvoj tata je ubica!!!
Ugasio život male Milice koja je tek počela da mašta... A tvoj tata silnik i ubica, maloj deci život ne oprašta.
Nema više male Milice, da ra raste, igra i skače, da je tvoj tata i malo čovek, morao bi da zaplače!
Progoniće ga u snu Milica, zašto joj život uze..i njene roditelje u crno zavi da za njom večno prolivaju suze.
Uz takvog se ćeš tatu Čelzi, plakati i suze liti, kad budeš imala svoje dete i vidiš kako je majka biti.
Svakoga dana i noći, sirena tužno zavija, nateraj Čelzi tvoga tatu, da prestane da malu decu ubija.
Ne daj mu Čelzii, da bude krvavi ubica, mole te sva naša deca, mole te moje unuke bliznakinje, mala Jovana i mala Danica.
Ovo pismo neću da završim!
Nema kraja ovom razgovoru, jer je beskrajna i naša tuga.
Zbogom Čelzi.. pozdravlja te jedan zabrinuti roditelji iz mesta, gde se Sava u Dunav uliva.
