Antologijsku pesmu „Mila“ Đura Jakšić je posvetio lepoj krčmarici, ali i remek-delo svog slikarstva „Devojka u plavom“.
U našoj umetnosti nema sličnog primera da je jedna ljubav ostavila tako visoki artizam i u lirici i u slikarstvu kao što su to elegični uzdah u četiri strofe „Mila“ i blistavi portret „Devojke u plavom“.
Ta pesma i ta slika su jedina autentična, Jakšićeva, svedočanstva iz 1856. Mila se ne pominje u obimnoj knjizi njegove prepiske (201 pismo), a njeno ime se sreće samo nekoliko puta među gotovo 900 naslova literature o Đuri u njegovim Sabranim delima.
Mladi Đura stiže u Kikindu
Kako se i šta zbivalo, prvi put je pisano tek pedeset godina kasnije, a potonji istraživači su to donekle ispravljali i dodavali novo, ali ponekad nedorečeno, pa će ta priča verovatno zauvek ostati nedovršena.
Đura se obreo u Kikindi, oktobra 1855, ubrzo posle nezaboravnog druženja sa Zmajem u Beču i pola godine učenja slikarstva u Minhenu. „Kako sam došao ni sam neznam“ — javio je prijatelju Đorđu Popoviću, uredniku „Sedmice“ u Novom Sadu. Imao je tek 23 godine — „pun ognja pesničkog, ali još u vrenju“. Nadao se da će u banatskoj varoši moći da živi od slikarstva — od „molovanja“ ikona za crkve, svetaca za porodice, portreta za bogate.
U srećnim večerima „Kod belog krsta“, zaljubljeni Đura je „mlad, duševno zdrav plebejac, s korenjem duboko puštenim u život“, pa voli Milu ovozemaljski
Ali, dočekala ga je hladna Kikinda, paorska, daleka od svake umetnosti. Životario je u kući Save Prekajskog, prizemljuši, a u susednim dvorištima „dizali su se plastovi sena i odasvuda mirisalo je na balegu“.
Pročitajte još: ŠOK OTKRIĆE: Čovek koji je izdao Anu Frank nacistima u pokušaju da spase sopstvenu porodicu KONAČNO JE PRONAĐEN
Đura danju samuje, a zimske večeri provodi u krčmi „Kod belog krsta“, na glasu u varoši, gde se pilo dobro vino i bermet iz Karlovaca. Neočekivano, tu ga je obuzela nova muza — ljubav. Tu se sve i zbilo: i Mila, i zanos, i pesma, i slika.
LJubav „Kod belog krsta“
U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. „One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa… one, odnosno ona — Mila — i privlačila goste“ — otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj prijateljski zapis Ben Akibe — „Mila. (Prva ljubav Đure Jakšića)“, prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović.
Što jedan Đura nije učinio, požurio je drugi: „Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svoga ideala, dotle je drugi Đura, prvo kod devojačkog oca, a posle i kod same devojke udesio stvar“
Đura se toliko zagledao u Milu „da namisli da se oženi njome“, ali nije imao „kuraži da joj otkrije svoju ljubav… ma da je i Mila pokazivala interesovanje za nj. On je po vazdan po stolu ili na hratiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio, da ju je napamet radio, što je Mili jako godilo“ — tvrdi Milorad Pavlović, a ovi fragmenti iz njegovog zapisa iz 1925. liče na uvod o nastajanju portreta „Devojka u plavom“.
Zaljubljeni Đura ne izbija iz krčme: tamo je Mila, tamo Ana. Mili je 21, Ani 19 godina.
„Mila“ zvuči čežnjom
A jednog dana — priča Nušić — Mila nestade, ode u goste: „Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo… da se neće nikad ni vratiti“. Tada se izjadao u četiri strofe pesme „Mila“.
Ali, ta pesma odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji doživljaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše. A harmoniju njenih jednostavnih reči, za grlo steže refren čežnje za Milom: „Ana toči, Ana služi, / Al’ za Milom srce tuži“. Ta pesma iz stegnutog grla je Đurina istina, a refren, jedinstven u našoj lirici, opekotina neuzvraćene ljubavi.
Đurin udes počeo je krajem 1856, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. NJen upravnik bio je Jova Knežević, a glavni reditelj i dramaturg Đura-Đurka Rajković. Tada se Đuri dogodilo da nije moglo gore: pesmu „Mila“ pokazao je „nikome drugom no Đuri Rajkoviću“ A on, Rajković, već se bio zagledao u Milu, na što ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više od „molera“!
Slika za svetske galerije
Što jedan Đura nije učinio, požurio je drugi: „Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svoga ideala, dotle je drugi Đura, prvo kod devojačkog oca, a posle i kod same devojke udesio stvar“… i već posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne moluje Milu jer je ona njegova verenica!
Pročitajte još: Tajna Balaševićeve pesme "Ne lomite mi bagrenje": Mnogi je povezuju sa Kosovom, ali Đole je sakrio dublje značenje (VIDEO)
„Nema nama Mile više!“ — tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile, nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? „Ana toči, Ana služi, / Al’ za milom srce tuži“.
U srećnim večerima „Kod belog krsta“, zaljubljeni Đura je „mlad, duševno zdrav plebejac, s korenjem duboko puštenim u život“, pa voli Milu ovozemaljski — ovakvog ga vidi profesor Miodrag Popović, najbolji poznavalac Đurinog života i dela. Zanemeo od tuge za Milom, Đura oseća da ona odlazi drugome, nestaje kao san. („San je bio, a san i preteče“).
Mila u Đurinoj pesmi i na Đurinoj slici živi evo već vek i po, a Mila sa pozornice — samo u nekoliko rečenica scenske hronike
Pesma „Mila“ je nastala „kao krik, kao rana, topla i bolna, kojoj je pesnik… dao vinsko poetski kolorit“: Sećanje na Milu naslućuje se u nekoliko pesama iz toga vremena, a ona je bila „jedan od izvora one gorke niti koja se tako snažno oseća u pesnikovom stvaralaštvu u Kikindi i docnije“.
Duboka Osećajnost izlila se u još veće umetničko majstorstvo na portretu „Devojka u plavom“. Pesma je harmonija reči o čežnji, a portret harmonija slikarskog i psihološkog. „Devojkom u plavom“ mogla bi da se podiči svaka galerija u svetu — verovao je slikar Mića Nikolajević. Jakšić je majstorski „našao i proosećao plavu boju bluze, boju nenapadnu, a čistu i dovoljno zvonku, koja se izvanredno usklađuje sa prozračnom ružičastom bojom lika i poprsja, pa crnu boju pantljike oko vrata, nepogrešivo postavljenu i živo nacrtanu, kao i senzibilno vijugavo povlačen crni obrud bluze“.
„Seti se onih lepih dana“
Kuda da ode i šta da radi? S Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo u manastiru Krušedolu — nameravao je da se zakaluđeri“. Pesma „Iskušenik“ iz tih dana, najtežih u Đurinom životu, tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u sudbonosno — u učiteljska bespuća u zaostala srbijanska sela i varoši.
Pročitajte još: Važila je za NAJPAMETNIJU SRPKINJU: Mnogi su je NIPODAŠTAVALI, a na odbrani doktorata je doživela pravu UVREDU
A šta je sa Milom? Udala se za Rajkovića, novembra 1857, i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu — „Mila, kao jedna od prvih pozorišnih umetnica kod Srba“. Bila je i u Narodnom pozorištu u Beogradu, a u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nekoliko meseci 1864. Igrala je epizodne uloge.
Veličanstvene tarabe
Mila u Đurinoj pesmi i na Đurinoj slici živi evo već vek i po, a Mila sa pozornice — samo u nekoliko rečenica scenske hronike. „Bila je mala glumica“ — tvrdi profesor Popović, a skicu ljudskog lika „vesele i dobroćudne palančanke“ senči pokuda: Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi.
„Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici; time se valjda tešila što nije pošla za njega. Umrla je u dubokoj starosti, 1916, u Jelisavetgradu u Rusiji, trideset i osam godina posle Đure Jakšića, četrnaest godina nakon smrti muža Đurke Rajkovića“.
„Devojka u plavom“ utemeljena je u riznicu naše umetnosti kao remek-delo, a „Mila“ ne izbija iz prestižnih zbirki. U istoriju naše poezije ušla je na najlepša vrata — u Antologiji novije srpske lirike (Zagreb, 1911). Sastavljač Bogdan Popović, rukovodeći se u izboru pesama „obzirima čisto estetičkim“, uvrstio je „Milu“ zato što je „CELA lepa“. I vek i po posle nastanka, „Mila“ se peva u krčmi, na estradi, na televiziji. Kao klasike ljubavne i vinske lirike, ona je „CELA lepa“ i danas — eno je i u Antologiji srpske boemske poezije Časlava Đorđevića (Titovo Užice, 1989).
(Izvor: Svet pića, 2000. godina)
BONUS VIDEO:
