STALJIN je celu deceniju krio pravi uzrok smrti, smatrajući to "svojom sramotom", te su čak i članovi porodice mislili da je Nadežda preminula od apendicitisa.
Rusiju su kroz vekove obeležile velike ličnosti - neke pamtimo po herojskim podvizima, a neke po strahoti koju su sejale.
U ovu drugu skupinu svakako spada Josif Staljin koji je na vlast došao nakom smrti Vladimira Lenjina i vladao "gvozdenom pesnicom" nad Sovjetskim Savezom pune dve decenije. U amanet je ostavio dugačak spisak od nekoliko miliona "čistki" koje su obavljane pod njegovim naredbama.
A ko je Nadežda Alilijeva, žena kojoj je posvetio 13 godina svog života, dok ih "smrt nije rastavila"?
Od porodičnog prijatelja do muža
Alilujevin otac Sergej je poticao iz radničke porodice koja je decenijama radila kao ispomoć, ali ga je njegova ambicija i želja za nečim više dovela do političke partije, kako to uglavnom i biva, što je za posledicu imalo prognanstvo u Sibir, a potom poznanstvo sa Staljinom.
Nadežda je rođena u Baku, kao najmlađa od četvoro dece, ali se porodica preselila u Sankt Peterburg kako bi Sergej izbegao hapšenje.
Sergej je u svojoj porodičnoj kući često sakrivao članove ruske revolucionarne grupe "boljševika", uključujući Lenjina i Staljina. Izložena revolucionarnim aktivnostima tokom svoje mladosti, Alilujeva je prvi put postala pristalica "boljševika" još u toku školovanja.
Staljin i Nadežda su se poznavali od njenog ranog detinjstva, a postoje izvesne tvrdnje i da ju je spasao od davljenja. Nakon boravka u porodičnom domu Alilujevih, par se zbližio tokom leta, a venčao u martu 1919. godine.
Želja za radom uprkos nedostatku pismenosti
Staljin je Alilujevu postavio za sekretara u Narodnom komesarijatu za nacionalnosti, gde je on služio kao šef. Ne želeći da bude zavisna od Staljina, Alilujeva je prenela funkcije i pristupila Lenjinovom sekretarijatu. To je navodno iznerviralo Staljina koji je želeo da njegova žena napusti posao i ostane kod kuće.
Alilujevi je bilo prijatno da radi za Lenjina i njegovu suprugu Nadeždu Krupsku, takođe boljševičku funkcionerku, jer su bili blaži prema njoj od Staljina; Lenjin je znao da je Alilujeva napustila školu u mladosti i zbog toga joj je opraštao pravopisne greške.
Nekoliko meseci nakon rođenja prvog deteta Vasilija, Alilujeva je isključena iz boljševičke partije jer je imala problem da uskladi porodičan život, profesionalni i partijski rad - smatrana je „balastom bez ikakvog interesa za život partije“. Iako je primljena nazad uz posredovanje najviših partijskih zvaničnika, uključujući Lenjina, njen puni status je vraćen tek 1924. godine. Alilujeva je bila zabrinuta da, ako ne radi van kuće, neće biti shvaćena ozbiljno.
Umorna od svog posla i nesrećna u ulozi „prve dame“, Alilujeva je tražila nešto što će joj "popuniti dane". Intrigiralo ju je obrazovanje, te je upisala Industrijsku akademiju, smer za inženjerstvo i sintetička vlakna - što je u to vreme bila nova tehnologija.
Svuda se potpisivala svojim devojačkim prezimenom, želeći da izbegne privilegije.
Jedina osoba koje se Staljin plašio
Nadežda nije bila posvećena majka, te je svoj posao prepuštala dadiljama. Svetlana, drugo dete po redu, u svojim memoarima pisala je da je njena majka bila "izuzetno stroga", kao i da je bila "jedina osoba koje se Staljin plašio".
Razmirice u braku počele su kada je Staljin rekao da je Nadeždina majka šizofrena. Karl Pauker, tada šef Staljinovog ličnog obezbeđenja, bio je nevoljni svedok njihovih svađa. „Ona je kao kremen“, rekao je Pauker za Alilujevu, „Staljin je veoma grub prema njoj, ali čak je se i on ponekad plaši. Naročito kada joj osmeh nestane sa lica.“
Od slutnji do poljuljanog mentalnog stanja
Poslednje godine svog života provela je u teškoj depresiji, opkoljena zlim sumnjama da je muž vara; već stravičnim mukama pridružile su se migrene i rana menopauza. Uzročno-posledična veza ovih stanja nije poznata - odnosno, da li je Alilujeva bila u depresiji i paranoji zbog poremećaja hormona ili je korelacija između ovih dijagnoza nepostojana.
U nekoliko navrata, Alilujeva je navodno razmišljala da napusti Staljina i povede decu sa sobom, a 1926. je nakratko otišla, preselivši se u Lenjingrad.
Zataškani suicid
U novembru 1932. Alilujevu je delilo samo nekoliko nedelja od završetka studija na Akademiji. Zajedno sa svojim sunarodnicima, marširala je na paradi 7. novembra povodom obeležavanja petnaeste godišnjice Oktobarske revolucije, dok su je Staljin i deca posmatrali sa vrha Lenjinovog mauzoleja na Crvenom trgu.
Sledeće večeri moćan politički par je prisustvovao večeri priređenoj u stanu Klimenta Vorošilova u Kremlju, Staljinovog bliskog prijatelja i člana Politbiroa, u znak sećanja na Revoluciju. Iako je više volela da se oblači skromno, u skladu sa boljševičkom ideologijom, Alilujeva je za tu priliku obukla garderobu "dostojnu jedne kraljice".
Nažalost, večera je završila u svađi zbog Nadeždine ljubomore, a izvori navode da ju je Staljin gađao koricama hleba.
Rano ujutru 9. novembra, Alilujeva je pucala sebi u srce.
Staljin je celu deceniju krio pravi uzrok smrti, smatrajući to "svojom sramotom", te su čak i članovi porodice mislili da je Nadežda preminula od apendicitisa.
