Vaja Dujović osvojila nas je u ulozi Ane u seriji "Državni službenik", a za Magazin Novosti kaže da je za nju gluma najlepši posao i da joj je jedina želja da u tome traje.
"Branio sam mladu Bosnu", "Jedne letnje noći", "Santa Maria della Salute", "Vojna akademija", "Državni službenik", "Aleksandar od Jugoslavije", "Nečista krv: greh predaka" samo su neka od umetničkih ostvarenja kojima je glumačku notu pružila Vaja Dujović.
Mlada glumica može već da se pohvali impresivnom biografijom. Od kada je kao mala koračala pozorišnim daskama u pratnji oca, čuvenog dramskog umetnika, Vladana Dujovića, do sada njeni snovi su postali stvarnost, iako kako kaže, ponekad ne može da poveruje da je i sama deo te velike mašinerije.
- Kada napravite paralelu između Vaje koja je kao mala vreme provodila u pozorištu i ove danas, koja stane na iste te "daske", da li su se snovi ostvarili? Kakva su Vam sećanja na te dane kada ste sa ocem odlazili u pozorište?
Da, kad tako pogledam jesu se ostvarili. U očima male Vaje glumački život je bio mnogo bajkovitiji. Što i nije daleko od realnosti, samo ovo je ipak posao, naporan, zahtevan, ponekad surov, ali ipak je privilegija raditi u nekoj magiji filmskog i pozorišnog sveta.
Prelepo je kako i sada, ponekad kad stanem na scenu ili dođem na set i pogledam kolege glumce i ljude koji stoje iza kulisa/kamera i čine da se desi magija, i prosto ne verujem da sam ja i deo te velike mašinerije.
- Uloga Jovanke Čubrilović u ostvarenju "Branio sam Mladu Bosnu" je bila i vaš zvanični ulaz u svet filma. Kako izgledaju prirpeme za lik koji je stvaran prema osobi koja je postojala i kolika je odgovornost glumca da taj život prenese na veliko platno?
Imala sam tu sreću da sam više puta igrala takve likove. Velika je odgovornost, a nije mnogo lako kada pred sobom imate ozbiljnu biografiju, a malo prostora da ispricate nečiju životnu priču. Najveći je izazov naći meru, šta je važno da publika može da na osnovu jednog 'isečka' dobije uvid i pravo doživi taj lik i njegovu sudbinu. Za mene je to uvek čast, i zapravo takva vrsta uloga daje jedan viši smisao ovom pozivu.
- Šira publika najviše Vas prepoznaje kao Anu, iz serije "Državni službenik", čemu Vas je naučila uloga koju igrate, evo već tri sezone?
Ana Stanojević ima svoj zivot, kao neki paralelni univerzum koji živimo zajedno. Pa nekako i ne znam da odgovorim sta me je naučila već iščekujem šta će joj se desiti u budućnosti, i sta ćemo još nas dve proživeti zajedno. To je ujedno i najzanimljivije, što imam uvid o razvijanju tog lika samo na 'parče' koliko traje jedna sezona, a sve ostalo je neizvesno kao i u životu.
Pamtim aplauz na sceni Sava centra na premijeri mog prvog filma.
- Za tumačenje uloge rumunske princeze Jelisavete, u seriji "Aleksandar od Jugoslavijie", učili ste rumunski, koliko je to bilo izazovno?
Pri samoj pomisli bilo je jako izazovno, ali već posle prvog kadra dosta je lako išlo. Zahtevalo je samo malo više truda, koji inače ne ulažete kad igrate na maternjem jeziku.
- Igrali ste brojne karaktere, epohe... ali da li postoji neka uloga koju čekate? Šta bi Vam bilo izazovno?
Uloge su nekako mene nalazile i birale, pa se nadam da će i neka sledeća takvu dinamiku imati. Ako bih mogla da biram, ili da kazem naglas, da je 'prizovem', volela bih da bude iz nekog od klasika svetske ili srpske književnosti. Klasici nikad ne stare, ali se tumačenja menjaju, produbljuju, nalaze se razlicite paralele sa onim sto je današnjica... istraživanje i takav proces bi mi bio izuzetno uzbudljiv i izazovan.
- Koji aplauz posebno pamtite?
Pamtim aplauz na sceni Sava centra na premijeri mog prvog filma, i moju baku u publici na nogama. Takođe, svaki aplauz posle predstave Velika drama, je nezaboravan. Imala sam tu čast da se pridružim ansamblu te kultne predstave i doživljavam taj magičan aplauz, koji ne jenjava dvadeset godina nakon premijernog izvođenja.
Ispunjenost, ostvarenost i mir sa sobom iznutra daje lepotu, onu mnogo važniju.
- Koliko Vam je posao koji nema fiksno radno vreme doneo, a koliko oduzeo?
To možete da me pitate za jedno dvadeset godina. Sad nemam odgovor na to pitanje, učim da prihvatam stvari kakve jesu, i da uživam i u potpunim histerijama od količine i posla, a i u onim momentima kad na rez moram da se snađem i uživam u slobodnom vremenu. Verujem da ću pravi uvid imati kad budem starija, mudrija, pa se osvrnem i sagledam sve. Ono u šta sam sigurna je da se neću pokajati, ovo je najlepši poziv i jedina želja mi je da u njemu trajem.
- Primetno je da ste naklonjeni prirodnoj lepoti u svetu koji sve više ide izvan tih okvira, koje su vaše vodilje kada su nega, stil, uopšte izgled u pitanju?
U eri mogućnosti korekcija svega, mislim da je najveći izazov zavoleti i prihvatiti sebe onakvog kakvog vas je priroda odredila. Ja nisam zbog prirode posla nikad ni razmišljala o nekim zahvatima, lice i telo su moje oruđe za rad, a najviše su me inspirisale neke divne glumice srednjih godina koje kad vidim kako nose svoje godine, svaku boru, ili sedu dlaku, to im i daje na veličini. Ispunjenost i ostvarenost, i mir sa sobom iznutra daje lepotu, onu mnogo važniju.
- Kakvi Vas glumački izazovi očekuju u budućnosti, da li publici spremate nešto novo?
U ovo čudno i ne bas srećno vreme je izazov svaka predstava koja se odigra, kao i snimanje koje prođe bez nekih turbulencija izazvanim korona virusom. Tako da se iskreno nadam smirivanju situacije, disciplini svih nas u želji da se smiri ovaj virus, i da se konačno bez straha vratimo u ono što smo nekad zvali 'normalan život'. Radovaću se svakoj ulozi samo da je u zdravlju i miru.
