RODITELJI OVDE NAJVIŠE GREŠE: 5 najgorih ubeđenja roditelja koja skupo koštaju decu

Mame i tate ponekad i sami ne primete svoje greške, ali čak i da im ih neko ukaže, roditelji neće priznati da nešto pogrešno rade. Natalija Sidorjonok, psiholog, detaljnije je objasnila najčešće situacije i pogrešna uverenja roditelja.

Ne možeš sam

Mnogi roditelji od prvih dana života deteta preterano brinu o njemu, a čak i kada postane školarac, ne prestaju: vezuju pertle, sakupljaju stvari, rade domaće zadatke, pakuju užinu i tako dalje. Ubeđeni su da će dete samo od sebe da prođe mnogo gore i zato se brinu o njemu.

Čak i kada dete već ima 14 godina, roditelji pokušavaju da sami obave sve kućne poslove, ne uznemiravajući svoje voljeno dete, a takođe rešavaju sve probleme koji se pojave: trče po prodavnicama u potrazi za udžbenicima, bave se nasilnicima u školi, pomažu oko domaćih zadataka, čak i psa šetaju sami. Iako bi dete sve ovo moglo i samo da uradi.

Naravno, deca treba da znaju da će roditelji uvek priskočiti u pomoć, ali samo ako deca ne mogu sama da reše problem. Ali ako su roditelji zaštitili decu od svih vrsta problema, deca mogu da odrastaju bespomoćna i zavisna, nesposobna da sama donesu ijednu važnu odluku.

Pazi, pašćeš

Mnogi roditelji smatraju svojom dužnošću da zaštite svoju decu od najmanjih rizika: nemoj da plivaš u hladnoj vodi, ne moraš da naučiš da voziš bicikl, rolere, da skijaš, izlaziš s drugarima u park, igraš se s psima ili ideš u nepoznate kuće kod druge dece.
Dete se od malih nogu navikava da sedi tiho i mirno, da se ne gura napred, da ne rizikuje, odnosno nikada ne napušta svoju zonu udobnosti. Ali život je surova i nepredvidiva stvar, a sigurni uslovi možda uopšte ne postoje.

Zato dete treba postepeno uvoditi u nepoznato okruženje i dati mu mogućnost da se nosi sa izazovima. Na primer, samo pakuje torbu, nauči brzo da ide samo u školu, prelazi ulicu, ide u prodavnicu i sl.

Ako dobiješ peticu, dobićeš sve što poželiš

Neki roditelji motivišu svoje dete da uči i radi uz stalne novčane ili druge nagrade. Plaćaju detetu ili kupuju poklone za skoro svaki uspeh: dobru ocenu, pohvalu nastavnika, urednu sobu, odlazak u prodavnicu i tako dalje.

To može dovesti do toga da će dete vremenom početi da se cenjka oko primljenog iznosa, traži da se on uveća ili poklon smatra previše beznačajnim u odnosu na njegovo postignuće.

Ako roditelji prestanu ili jednostavno ne mogu više da motivišu finansijski, onda će dete prestati da uči ili radi: neće da radi domaći, da pomaže u po kući, ide u prodavnicu, sprema sobu. Dete će izgubiti motivaciju da nešto postigne u životu. Navikavanje na materijalne nagrade može da postane zamka u koju upadaju i dete i roditelji.

S druge strane, finansijska motivacija ima svoje prednosti — dobijanjem nagrade dete uči da samo zarađuje. Neki roditelji jednom nedeljno pogledaju detetove ocene i ako su u dobre malom količinom džeparca ohrabre dete. Dete stavlja novac u svoju kasicu-prasicu, osećajući se ponosno što ga je samo zaradilo.

Dakle, roditelji moraju sami da odluče kako da motivišu. Neki roditelji daju svom detetu poklone jednom ili dva puta godišnje za dobro učenje. I uopšte, odnos roditelja i dece treba graditi na međusobnoj ljubavi, brizi, pažnji, a ne na finansijskoj osnovi. Neophodno je iskreno pohvaliti dete za njegov uspeh. Objasnite da je svaka mala pobeda korak ka daljim velikim pobedama u životu. A ako se sve svodi na novac, onda će dete izgubiti sva najbolja ljudska osećanja i fokusirati se samo na jedno - bogatstvo.

Roditelji najbolje znaju šta je dobro za dete

Roditelji nikada ne bi trebalo da odlučuju o svemu za svoje dete: sa kim će se družiti, gde da trenira, kome da ide na rođendan i tako dalje. Ako su navikli da zapovedaju i ne poštuju dete, ne obraćajući pažnju na njegovo mišljenje, onda će u adolescenciji njihovo dete početi da popunjava ono što mu je nedostajalo u detinjstvu zbog roditelja: tinejdžer će raditi samo ono što želi, bez obzira na mišljenje tate i mame.

Dolazak kući kasno uveče, komunikacija sa sumnjivim osobama, uzimanje novca bez dozvole i tako dalje. Odnosno, tako će nadoknaditi izgubljeno vreme, a može da se završi veoma loše. Dakle, sva pitanja koja se tiču deteta moraju da se rešavaju zajedno i da se uzme u obzir mišljenje vašeg deteta.

Nekada roditelj mora da popuste, a nekada dete. Ako porodica ima prijateljske i tople odnose, poverenje i iskrenost u komunikaciji, onda niko neće biti uvređen i svi će se osećati slobodnim da biraju.

Rekla sam ne i nemam šta da ti objašnjavam

Vrlo često roditelji zabranjuju svom detetu da nešto uradi i kategorički kažu „ne“. I ne objašnjavaju zašto. Roditelji su uvereni da je njihova reč zakon o kojem se ne može pregovarati.

Ovo je pogrešno. Dete nema životno iskustvo, a intuicija još nije razvijena, pa zato treba sve da se objasni, a najbolje na sopstvenom primeru. Razgovarajte o neuspesima i kako ste ih preživeli, koje ste zaključke doneli i kakav ste izlaz iz teške situacije našli. Tada to neće biti verbalna roditeljska zabrana koja samo nervira dete, već priča iz života koju dete može da analizira i primeni na sopstvenu situaciju.

Roditelji uvek treba da pamte da deca uzimaju primer od njih, tako da morate da kontrolišete svoje reči i postupke. Ako mama ili tata nisu u pravu, trebalo bi da to priznaju. A ako su roditelji videli da su prestali da traže zajednički jezik sa detetom, potrebno je analizirati situaciju: možda oni rade nešto pogrešno? Neophodno je potražiti pomoć i savet od psihologa, jer ne smete da izgubite poverenje i prijateljstvo svog deteta.

Yu mama 

Bonus video: