PRVA LJUBAV VLADETE JEROTIĆA: "Za mene je to bio potpun preokret - u mišljenju osećanju, ponašanju"

Zanimljive detalje iz života otkrio je u svojoj autobiografiji:

"Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao - "dobar đak". A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade "Politike". Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike.

Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret - u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka – do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo "ukor nastavničkog saveta"; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu - u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan "mislilac" (blago ironično pomišljam na Rodenovog "Mislioca"), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i "čisto" filosofskog, piše rastko.rs.

Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog "ozbiljnog" zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, "navijao"). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija."

Jerotić je svojom jednostavnom, a dubokom filozofijom dotakao srca mnogih, pružajući im nadu, inspiraciju i smernice za život. NJegova mudrost o ljubavi, smrti, sreći i patnji ostavila je neizbrisiv trag na mnogima, koji su u njegovim rečima pronalazili odgovore na svoja životna pitanja.

(Stil /Autobiografija Vladete Jerotića / Rastko.rs)