VEČITO SPADALO VRHUNSKOG DARA: Kažu da se Bora Todorović bavio antiglumom i imao gotovo više nagrada nego uloga

Uprkos godinama (74), vest o njegovoj smrti zvučala je kao neslana šala, pa čak i danas, deceniju kasnije, Bora je neodoljivo živ među nama. Uostalom, nedavno reprizirana serija "Vruć vetar" još jednom nas je podsetila kakva je neponovljiva glumačka pojava bio. Ostavio je za sobom čitavu plejadu likova (iskusnih zavodnika, snalažljivih kockara, veštih prevaranata) gradeći ih sa superiornom ležernošću i neverovatnom lakoćom. Tako su zauvek utisnuti u naše sećanje njegovi Đenka, Luka Laban, Pik, Ahmed, Mile, Jelenče, Maksa...
Rođen je u Beogradu 5. novembra 1929, u učiteljskoj porodici. Umesto studija mašinstva završio je Pozorišnu akademiju u klasi profesora Joze Laurenčića. Prvu ulogu imao je već sa jedanaest godina u Narodnom pozorištu (dečak u dramatizaciji "Ponora" Gončarova), u režiji čuvenog Jurija Rakitina. Ipak, da nije sve išlo ni lako ni glatko, svedočila je njegova starija sestra Mira Stupica:
- Godinu ili dve je statirao, sa po jednom ili dve rečenice. Igrao je čak i odjek: glumac na sceni nešto vikne, a Bora iza scene "odjekuje". Igrao je i stolicu na kojoj glavni glumac sedi i govori svoj monolog.
Ali, Bora je, zaista, mogao da bude sve, pa i "stolica". Prvi profesionalni angažman imao je u Beogradskom dramskom. Ubrzo se sa sestrom Mirom i njenim suprugom Bojanom Stupicom preselio u Zagreb i scenu HNK, odigravši krajem pedesetih godina čak petnaest uloga za četiri sezone. Po povratku u Beograd, najveći deo pozorišne karijere ostvario je u Ateljeu 212 (do 1983), a iz tog perioda ostale su upamćene njegove predstave "Arsenik i stare čipke", "Razvojni put Bore Šnajdera", "Krmeći kas", "Kape dole", "Druga vrata levo", "Maratonci trče počasni krug", "Čudo u Šarganu", "Pseće srce".
- Kako taj Bora vuče! - rekao je na času glume profesor Milenko Maričić, inače škrt na pohvalama, vrativši se sa probe predstave "Arsenik i stare čipke" koju je režirao u starom Ateljeu 212, u zgradi "Borbe" - prisećao se mnogo godina kasnije tadašnji student Petar Kralj.
A Bora je nastavio istim tempom da "vuče" celog života, dajući svemu što je radio neponovljivu boju. Odlaskom u "slobodnjake" nastavio je da gradi blistavu karijeru u Zvezdara teatru, upisavši u biografiju kultne predstave "Mrešćenje šarana", "Pazarni dan", "Lari Tompson - tragedija jedne mladosti".
- Bezobrazan, šarmantan, naivno lukav, scenski hrabar, dokumentarno uverljiv - svedočila je o njegovom daru Jelisaveta Seka Sablić. - Veoma voljen glumac. Nikada niko ljut na njega. Ume sa ljudima, i sa snimateljima, i garderoberima, ali bogami, i sa direktorima... Danas ima mnogo glumaca koji odlično igraju likove sa asfalta, ali niko kao Bora! Možda ga je samo sustigao sin, divni glumac Srđan Todorović.
Dostojan glumački naslednik svog oca, Srđan se u mnogo čemu od njega razlikovao. Tako se Bora sa simpatijama prisećao njegove reakcije kada je dobio nagradu za životno delo "Dobričin prsten":
- Mira je bila srećna. Kaže da je išla po kući i plakala. Srđan je izvan toga, potpuno. Pita me: "I, šta sad, ćale?" On je drukčiji. Koliko fizički liči na mene, toliko smo gotovo antipodi. Ja sam u njegovim godinama bio ekstrovertniji. Voleo sam slavu, pompu. NJega to ne zanima.
Kolege su za Boru govorile da je vrhunski glumac jer se bavi antiglumom: s minimumom sredstava postiže maksimum glumačkog izraza. Pravi operaciju bez ožiljaka, a u međuvremenu vam ulazi pod kožu, primećivali su sa iskrenim divljenjem. Kao u retko kojoj glumačkoj porodici, sestra, brat i sin podelili su svoje darove na ravne časti:
- Desilo se da svi budemo takvi. To je genetika. Imamo i zajednički smisao za humor na svoju štetu. Doduše, Srđan je introvertniji, ja sam uvek bio barokniji, otvoreniji. Što se Mire tiče, njena sam replika. Ili ona moja? Ipak, mislim da nije reč samo o nasleđu nego i stečenom vaspitanju. Majka nije bila takva, otac mi je umro kad sam imao tri godine... Ne pamtim ga, ali mislim da je to gen Todorovića - rekao je u jednom našem razgovoru za "Novosti".
Uvek spreman na šalu, večito spadalo, umeo je i da "razgnevi" kolege, ali - samo nakratko. Tako se reditelj Paolo Mađeli seća da je Bora jednom, uprkos saznanju da ovaj ne podnosi ljubičastu boju (koja je po opštem uverenju baksuzna u pozorištu) došao na probu baš u ljubičastom. Mađeli ga je pojurio vičući: "Bora, ubicu te!" Ipak, do današnjih dana je za njega ostao nezamenjiv:
- Bora je svojim humorom - prodornim, strogim, samokritičnim do bola - za mene bio najbolji učitelj... Imao sam priliku da radim sa stotinama glumaca, a malo ih je ostalo urezano u mom sećanju i srcu. Boru Todorovića baš tu nosim i često mi se javi u mislima. Svaki put kad pred sobom imam nemoguće uloge, on izviri negde u mojoj glavi sa onim svojim čemernim osmehom.
Iako bi se reklo da "čemerno" teško ide uz našeg velikog glumca, sam je priznavao da je, u stvari, melanholik:
- Mislim da je to od moje preterane emocionalnosti. Možda je i proizvod nekog mog intimnog nihilizma, osećaja da je sve prolazno, da je sve ništa...
Da u njegovom slučaju ništa ne može biti prolazno, potvrđuje zadovoljstvo televizijske i filmske publike koja je uvek spremna da ponovo odgleda neka od njegovih sjajnih ostvarenja kao što su "Diplomci", "Ceo život za godinu dana", "Poseban tretman", "Balkanski špijun", "Ko to tamo peva", "Nacionalna klasa" , "Dom za vešanje, "Sivi dom", "Podzemlje", "Profesionalac"...
Za ulogu Luke Labana u "Profesionalcu" dobio je Gran-pri u Monte Karlu (odlukom žirija, u kome je bila i Virna Lizi), a on je, lično, izdvajao i Đenku u "Maratoncima", Pika u "Balkan ekspresu" i Ahmeda u "Domu za vešanje".
- Uvek sam imao sklonost za karakterizaciju likova. Valjda je to posledica od detinjstva pa nadalje, živeo sam u sredinama gde je mentalitet uvek bio prisutan, bogat i živopisan, tako da su mi poznate sve te okolnosti. Nisam imao problema ni sa rediteljima, manje-više sam radio po svome. Nisam dozvoljavao da me reditelji uče: dosta znam, dugo sam u poslu i talentovan sam - izjavio je u jednom razgovoru za "Novosti".
Svojom pojavom uvek je ispunjavao ceo ekran ili pozorišnu scenu, pa je jedan od kurioziteta da je, kako je neko primetio, imao gotovo više nagrada nego uloga: tokom aktivnog bavljenja glumom ostvario je oko 60 pozorišnih, trideset filmskih i stotinak uloga u tv dramama, tv filmovima i serijama.
Iako još u snazi, nekoliko godina pre smrti povukao se sa scene, a retko se pojavljivao i u medijima u kojima je jednom prilikom rekao:
- Što se glume tiče, prestao sam. Ne mogu više. Dosta je. Ne da ne mogu fizički i mentalno, nego mi je, pravo da vam kažem, malo dosadilo. Dugo sam u tom poslu i vidim da neki lep život prolazi pored mene...
Danas, deset godina posle odlaska, i dalje nam se čini da je njegova smrt "neproverena glasina". Da je jedna od neprevaziđenih kalambura, posle koje će se shvativši da nas je opet zbunio i zavarao, i sam šeretski nasmejati.

(Večernje novosti/ Vukica Strugar)

BONUS VIDEO: