NAJVEĆA BOL VESNE ZMIJANAC: Pevačica izgubila dva deteta - "Krivila sam sebe"

U braku sa Vladom Jovanovićem dobila je ćerku Nikoliju, a malo ko zna za trudnoće Vesne Zmijanac pre nego što je rodila naslednicu, jer nije uspela do kraja da ih iznese.

U autobiografiji "Kad zamirišu jorgovani" legendarna pevačica je otvoreno pisala o gubitku bebe u sedmom mesecu trudnoće.

Ogroman je stres izgubiti bebu kada ste skoro na korak do porođaja, ipak, tu nije bio kraj njenim stresovima... Već joj se godinu dana kasnije dogodila još strašnija stvar.

Zapravo ista, samo mnogo više bolna. U istom mesecu, na isti način dogodio se spontani pobačaj, posle kog ništa nije bilo isto, ali muzička diva nije gubila nadu.

Prve dve trudnoće Vesne Zmijanac njena su najveća bol, ali i učitelj kako u životu ni za čim ne treba žuriti. Baš kada je možda potajno i odustala od potomstva dogodila joj se najveća sreća.

Trudnoće Vesne Zmijanac njena su najveća bol i dan-danas

Godine 1989. jednog jesenjeg dana na svet je stigla njena mezimica, njena Nikolija, koja joj je podarila dve unuke Reu i Hanu, pa su sada one centar bakinog sveta.

- Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj se dogodio u pauzi koncerta u Mladenovcu. U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema.

Krivila sam sebe, ne tražeći nijednu olakšavajuću okolnost, i pri tom sam samoj sebi smišljala takve patnje i muke kao kaznu, da sam, možda, u jednom trenutku i prešla onu granicu koja razdvaja svesno sagledavanje činjenica od umišljenih, pomalo i bolesnih, u svakom slučaju pogrešnih (i grešnih!) zaključaka.

Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine.

Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam - čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo.

I, nakupilo se toga, nije da nije. Već sam prilično dugo i burno, nestašno živela, pa bi se štošta tu moglo pronaći što i nije baš nešto čime se valja dičiti.

Život mi je, takav kakav mi je bio - dao šanse (takve kakve mi je dao), i ja sam ih iskoristila tako kako sam umela. Mnogo šta sam mogla (a mnogo šta i nisam!) možda drugačije da uradim.

Godinu 1989. obeležila su dva događaja, koji bez ikakve sumnje predstavljaju najznačajnije trenutke u mom profesionalnom i ličnom životu.

Početkom godine objavila sam (uz veliku i nesebičnu pomoć mog velikog prijatelja Dina) ploču pod nazivom “Kad zamirišu jorgovani”, a devetnaestog dana meseca oktobra rodila sam ćerku Nikoliju.

Devetnaestog oktobra 1989. godine, u osam i trideset ujutru, posle rutinski izvedenog carskog reza, rodila se moja ćerka Nikolija, koja je ime dobila po svojoj baki, Vladinoj majci.

Mojoj sreći i mom ponosu nigde kraja. I mada su mediji celu moju trudnoću pomno pratili (čak su bile objavljivane fotografije na kojima sam sa “stomakom do zuba”) - tek tada je nastala prava jagma za mnom.

I za mojim malim, živim paketićem - od koga se nisam razdvajala. Sećam se mnogih fotografija objavljenih u raznim novinama.

Nikolija je bila, valjda, jedna od najslikanijih beba u zemlji. Ako ne i najslikanija. A ja valjda najsrećnija žena, najsrećnija majka.

(Gloria)

BONUS VIDEO:

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU