"VRIŠTIM ALI SE NE ČUJE": Teya Dora za "Novosti" otkriva kako su nastali stihovi koji pogađaju dušu

Ovako, u dahu, za "Večernje novosti" govori Teodora Pavlovska, poznatija kao Teja Dora, koja će sa pesmom "Ramodna" predstavljati Srbiju na ovogodišnjem "Evrosongu". Mlada muzička zvezda koja je srca publike osvojila svojim hitovima i muzikalnošću, ističe da studiranje u Bostonu na "Berklee College of Music" predstavlja ogromno iskustvo, ali i rad sa eminentim muzičarima u Bostonu.

- Način na koji se tamo muzika posmatra se u mnogome razlikuje od srpskih muzičkih škola zato što svaki profesor insistira, pre svega na kreativnosti studenta tako da sam vrlo brzo stekla samopouzdanje i počela da komponujem.

Kako ste odlučili da se prijavite za "Pesmu za Evroviziju 2024"?

- Prošlog leta kad je moja pesma "Džanum" dospela na drugo mesto Spotifaj global liste, mnogi moji slušaoci iz Nemačke, Francuske, Italije, Skandinavije, pisali su mi i predlagali da se prijavim za Evroviziju, a ubrzo mi je na Instagram  došla i poruka sa Evrovizijskog sajta da se pridružim njihovoj zajednici, zato što je "Džanum" glasanjem srpske publike, između 64 naše pesme, izabrana da bude predstavnik Srbije za prethodnu godinu na online Evroviziji "OGAE". Tokom prošle jeseni kad je i od publike iz Srbije počeo da mi stiže isti zahtev nekako sam smatrala da treba da prihvatim to kao svoju, da tako kažemo, patriotsku dužnost. I, evo me sada ovde na izboru za pesmu Evrovizije.

Kako je nastala pesma? Da li je tačno da ste je napisali u Parizu?

- U stvari se u Parizu rodila ideja da bi svakako trebalo napisati pesmu o cvetu ramonde. Srpski narod je oduvek slavio svoje biljke pa imamo puno pesama o božurima o jorgovanima, o ružama... Ramonda naravno nije tako impresivno lep cvet poput ruže, mali je, jednostavan, ali činjenica da je milionima godina na planeti za mene je bila dovoljna da shvatim koliko je vredan. I, kad dodamo i simboliku o kojoj sam prethodno govorila, onda je jasno zašto sam mislila da bi nekad neku pesmu mogla da posvetim ramondi. Dok sam bila poslednji put u Parizu, mamina drugarica Biljana čiji su preci bili ratnici Solunskog fronta, govorila mi je o toj borbi naših predaka i o njihovoj žrtvi i te njene divne priče bukvalno su mi se vratile prošle jeseni kad sam već bila pred odlukom da napišem pesmu za Evroviziju. Setila sam se da u notama imam melodiju koju sam prethodno napravila a koja je inspirisana starom srpsko-vizantijskom muzikom koju je i naš veliki Mokranjac koristio. Pozvala sam Luku Jovanovića Luksonea, kolegu kompozitora sa kojim sam već radila na pesmi "Džanum" i Adrijana Kojdića Ajzija sa kojim često radim na tekstovima, te je tako nastala ova verzija koju danas znamo kao Ramonda. Ako je ljudi zavole onoliko koliko je ja volim biću zaista srećna.

Ko su Vaši uzori?

- Svaka lepa pesma koju čujem i koja može da oplemeni dušu za mene je uzor nevezano kog je žanra ili iz kog perioda čovečanstva potiče. Moje muzičko školovanje do koledža je bilo na klasičnoj muzici, ja inače sviram klavir, tako da mi  inspiracija dolazi jednako iz klasične muzike, od Mocarta, Baha i drugih velikana, ali i iz savremene pop i ar-en-bi muzike.

Vaš hit "Džanum" je najslušanija pesma na muzičkim digitalnim platformama. Broji stotine miliona strimova samo na Spotifaju i bilione pregleda na više od dva miliona Jutjub kanala.  Koliko to Vama znači?

- Meni lično dokazuje da sam uspela da duboke emocije koje gajim u sebi prenesem i na druge ljude i ukoliko ta pesma zaista teši ljude dok su u nevolji, dok su usamljeni i tužni,  dok se osećaju ostavljenim, nesrećnim, obeshrabrenim, pa im onda  uliva nadu da iz tih situacija mogu da se izvuku jer nisu jedini na svetu koji pate i ako im otvara svest da svi ljudi prolaze kroz neke teške trenutke u svom životu ali i da ih prevazilaze,  onda ja zaista mislim da sam sa pesmom "Džanum" učinila baš mnogo. Naravno da me raduje i ta statistika kao i milioni lajkova koje ta pesma ima i bezbroj komentara u kojima ljudi pokazuju ljubav prema toj pesmi i prema meni i kao prema kompozitoru i tekstopiscu i kao pevaču govoreći mi da misle da će pesma trajati večno. Volela bih da to bude tako.

U Vašoj muzici spajate raznovrsne žanrove i stilove, a pristuna je i melanholija. Otkud tuga u stihovima?

- Još iz prvih razreda osnovne škole su me izabrali za pesnika zbirki "Libero Markoni"  i čini mi se da sam uvek imala pretenzije prema pesmama koje nose baš jaku poruku. A, poruke koje se dugo pamte kroz generacije, mora da zadru duboko u dušu. I danas verujem kad god napišem neke tužne stihove, da u stvari oni govore o mnogo dubljim osećanjima nego što su ona trivijalna o današnjim htenjima i materijalnim potrebama ljudi, o ljubomori, neverstvima i slično. Inače volim baš i da čitam, i uvek me oduševe takvi delovi bilo da su u mojim omiljenim knjigama o "Hari Poteru" i "Gospodaru prstenova" ili u "Alhemičaru". 

Autor ste mnogih hitova za druge kolege, poput Nataše Bekvalac, Nikolije Jovanović, Anastasije Ražnatović Gudelj, Jovane Nikolić, Aleksandre Radović, Dragane Mirković? Koja pesma Vam je najdraža?

- Svaka pesma koju sam iskomponovala na neki način obeležava periode mog života i sve ih zaista volim i danas i prije mi kad ih slušam. Nekad me baš ponovo dodirne "Nema limita", zato što je to prvi hit koji sam iskomponovala za Srbiju, pesma "Dodole", jer sam koristila naše etno motive, tužna pesma "Jasno mi je", ali podjednako su mi drage i moje brže pesme poput "Neodoljivo", koju sam komponovala Aleksandri Radović i naravno "Atamala" koju izvodimo Albino i ja.

Da li možete nešto da nam kažete o vašem životu u Americi, o vremenu studiranja na Berkliju?

- Svi profesori koji predaju na Berklee College of Music u Americi su  vrlo poznati umetnici. Uz to sam imala priliku da radim i pevam sa vrlo poznatim muzičarima dobitnicima Gremija i Oskara. Od njih sam mnogo naučila.

Koja je najzinimljivija uspomena na Berkli?

- Uh, baš ih je mnogo. Ali evo, uspomene koja mi je jako draga i sa kojom mislim da sam moju mamu i tatu baš onako učinila srećnim. Naime, sasvim slučajno se desilo da sam u maju 2014. godine uspela da položila sve ispite i tako stekla uslov da diplomiram godinu dana ranije sa generacijom ispred mene. Sve je bilo iznenada, pa mama i tata nisu mogli da stignu i prisustvuju dodeli diploma i završnom koncertu. Uteha je bila što je sve moglo da se prati onlajn. Ja sam pevala u programu u koji sam upala u poslednjem trenutku. Za taj koncert Berkli je ponovo pozvao Valeri Simpson, a ona je opet odabrala mene i još četiri devojke da tokom celog njenog nastupa pevamo prateće vokale. U prvom redu sedeo je legendarni kompozitor, tekstopisac i gitarista Džimi Pejdž, frontmen grupe" Led Cepelin", kojeg sam prepoznala jer su moji mama i tata veliki fanovi "Led Cepelina" i obožavali su ih. Ja sam posebno uživala pevajući "I'm Every Woman", veliki hit koji je Valeri komponovala za Vitni Hjuston. U jednom trenutku sam se baš raspevala i videla sam da se Valeri okrenula, nasmejala mi se, klimnula glavom i bukvalno prišla da me stavi na njen glavni mikrofon tako da smo se u nekoliko desetina sekundi pesme čule ona i ja paralelno što me je učinilo naravno jako srećnom i nekako sam mislila da ogroman aplauz koji je usledio posle toga bar delićem jednim pripada i meni. I posle još nekoliko numera desilo se zaista  nešto fascinantno za mene. Iz publike su izašli počasni članovi žirija i počasni doktori nauka na muzičkom koledžu, među njima i Džimi Pejdž. Baš sam se zaradovala kad sam videla da se penju, jer sam znala da ćemo imati neku kolektivnu sliku i da ću svakako mami i tati moći da pošaljem fotografiju na koji se nalazi i Pejdž. Međutim, Pejdž je bukvalno prišao direktno meni na bini, čestitao mi je, izljubio me u obraze i čelo, a onda me je zagrlio i stao ispred fotoaparata da se zajedno slikamo. Razmišljala sam kako se Bog ipak dosetio da obraduje i oduševi moje roditelje koji su bili tužni jer nisu bili sa mnom. I danas čuvam pomno tu sliku, jer znam da je ona mom tati koji danas više nije živ predstavljala veliko zadovoljstvo. Moja mama se i danas ponosi njome i bukvalno je drži uramljenu u svojoj radnoj sobi na zidu.

Odakle crpite inspiraciju za svoje pesme?

- Najviše me inspirišu uobičajene životne situacije koje teraju čoveka da dublje razmisli o suštini života. Mislim da se to odmah vidi i po mojim stihovima, a ponekad  i po  naslovima mojih pesama koji su nekada gotovo pa slogani kojima se iskazuje ne samo životni stav već i smisao života, poput "Da na meni je" ili "Nema limita". Nekada kad sam inspirisana te ideale slobode, samosvojnosti i pravih dubljih vrednosti, tolerantnosti i razumevanju među ljudima, volim da izrazim kroz metafore poput stihova u "Ramondi" kad na primer neko osećanje otuđenosti koje danas vlada među ljudima opišem stihom "Nema ko da vodi me do sjajne zvezde Danice" ili kad samoću opišem stihom "Ko pod vodom tiho je sve vrištim ali se ne čuje".

BONUS VIDEO:

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU