Nije mogao da PRESTANE da je voli: LJubavna priča čuvenog pesnika Laze Kostića je jedna od najtužnijih na našim prostorima

Na današnji dan, 26. novembra 1910. godine preminuo je veliki sprski erudita Laza Kostić, doktor prava, vrsni pesnik, zaljubljenik u estetiku i novinarstvo. I pored svih titula koje je imao i pesama koje su ostale da večno žive, Laza je najviše ostao upamćen po tragičnoj platonskoj ljubavi sa Jelenom Lenkom Dunđerski.

Nakon što je doktorirao u Pešti, Laza se vratio u rodnu Vojvodinu, kako bi u Novom Sadu radio kao nastavnik, advokat i predsednik suda. Na poziv svog dobrog prijatrelja Lazara Dunđerskog, došao je na njegovo imanje u Čelarevu, gde je 1891. prvi put sreo Lazarevu ćerku Lenku.

Malo je reći da je bio očaran njenom lepotom i mladošću, dok je Lenku snažno privukao njegov veseo duh, pitoma narav i tople oči koje su uprkos opiranju i udaljavanju, odavale da se i ona njemu dopada. Ipak, Laza je bio svestan da je razlika u godinama bila prevelika, bio je stariji od Lenke punih 29 godina. On je bio čovek u godinama, a ona visoka i vitka,obrazovana i talentovana devojka nestvarne lepote, pred kojom je bila svetla budućnost.

Iako su se u njemu rodile emocije toliko snažne da i sam nije mogao da veruje šta mu se dešava, Laza se trudio da ostane priseban i da se udalji od nje. Očajnički je pokušavao da je odgurne od sebe, čak joj je pronalazio i potencijane muževe, među kojima je bio i Nikola Tesla, s kojim se Kostić družio.

Sve muškarce Lenka je odbijala, a roditelji je, na Lazinu žalost, nisu terali da se uda protiv svoje volje.

Uprkos svemu, emocije su rasle i rasle. To će Laza kasnije napisati u svojoj čuvenoj pesmi Santa Maria Della Salute, posvećenoj Lenki: "Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast". Od nemoguće ljubavi Laza je pobegao u manastir Krušedol na Fruškoj gori. Nije bilo razdaljine koja bi umanjila jačinu pesnikovih emocija, pa ih je 1892. u Krušedolu slio u prelepu pesmu "Gospođici L. D. u spomenicu", posvećenu Lenki, koju je kasnije poklonio dvorcu Dunđerskih u Čelarevu.

Poslednji očajnički korak Laze Kostića da pobegne od kobne ljubavi bila je ženidba Julijanom Palanački iz Sombora, kojom se oženio na predlog Lenkonog oca. 

"Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učinila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miradžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?", zapisala je Lenka u svom dnevniku nakon što se Laza oženio.

Dva meseca kasnije, dok je Laza bio sa Julijanom na bračnom putovanju u Veneciji, Lenka Dunđerski je tragično preminula 8. novembra, na svoj 25. rođendan. Zvanični uzrok smrti je tifusna groznica, ali njeni najbliži veruju da se Lenka ubila zbog nesrećne ljubavi.

Vest o smrti Lazu je dotukla. Krivio je sebe za Lenkinu smrt i molio Boga i Bogorodicu da mu oproste. Slomljen i očajan, otišao je u Crkvu Gospe od Spasa u Veneciji (Santa Maria della Salute) da se moli. Po tome će dobiti ime najlepša ljubavna pesma srpske poezije - Santa Maria della Salute.

Od Lenkine smrti Laza se nikad nije oporavio. Svoj život posle nje nazivao je teška “beznjenica”. Malo po malo zapisivao je najlepše stihove prepune bola, očaja, krika ranjene duše i vapaja za nesrećnom Lenkom punih 14 godina.

Nekoliko meseci pre nego što je umro, objavio je pesmu Santa Maria della Salute, u kojoj je satkana sva tragedija jedne od najvećih ljubavi koje su se desile na našim prostorima.

Bezgranična ljubav njegove supruge Julijane koja je volela Lazu Kostića više od svega i svakoga nije bila dovoljna da Lazu vrati životu. Pričalo se da je Lenka počela da mu se priviđa svuda, između ostalog u liku Bogorodice na ikonama.

U oktobru 1909. godine Julijana je preminula, a Laza je ostao potpuno sam u njihovoj velikoj kući. U januaru 1910. nesrećni pesnik prvi put nije slavio krsnu slavu. Nije više pronalazio radost ni u čemu.

Zdravlje mu je bilo narušeno, prestao je da piše, jedino je još pristajao da primi nekoliko prijatelja u posetu. Vesti o smrti Sima Matavulja i patrijarha Georgija Brankovića, njegovih dobrih prijatelja, dodatno su ga uznemirile i loše uticale na mentalno i fizičko zdravlje pesnika.

Pre nego što će umreti, Laza Kostić je napisao testament, kojim je ostavio po 1.000 kruna fruškogorskim manastirima Krušedol (da se svake godine na Aranđelovdan pomene Lenka Dunđerski) i Ravanica (da se na Vidovdan svake godine pomene njegova Julijana). Deo imovine ostavio je prijateljima Đoki Čordaru i dr Radivoju Simonoviću, sestriću Vladimiru Blanuši, više od 3.000 kruna ostavio je somborskoj Srpskoj čitaonici, a 1.000 kruna novosadskoj Sabornoj crkvi za pomen duše svojih roditelja i najbližih srodnika.

Nesrećni Laza Kostić preminuo je 26. novembra 1910. godine. Ako bi bilo po njegovoj želji, otišao je "u raj, u raj. U njen zagrljaj...", kako je opisao sopstvenu smrt u čuvenoj pesmi.

BONUS VIDEO:

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU