KAKO NAS OBLIKUJU TRAUME IZ DETINJSTVA: NJihov uticaj se proteže na sve naše odnose

Trauma iz detinjstva je događaj koji doživi dete a koji izaziva strah i obično je nasilan ili opasan po život. Postoji mnogo različitih iskustava koja mogu dovesti do traume. Emotivno i fizičko zlostavljanje, na primer, može biti traumatično za decu, kao i zanemarivanje. Jednokratni događaji kao što su saobraćajna nesreća, prirodna katastrofa (kao što je uragan), gubitak voljene osobe ili veliki medicinski incident mogu uzeti psihološki danak i kod dece. Stalni stres, kao što je život u opasnom kraju ili vršnjačko nasilje, takođe mogu biti traumatični za dete – čak i ako odrasloj osobi izgleda kao svakodnevni život. Trauma iz detinjstva čak i ne mora da uključuje iskustva koja se dešavaju direktno detetu. Gledanje voljene osobe kako trpi veliki zdravstveni problem, na primer, može biti izuzetno traumatično za decu. Nasilje u medijima takođe može imati ovaj efekat.

Samo zato što je iskustvo uznemirujuće ne čini ga traumatičnim. Razvod roditelja, na primer, verovatno će uticati na dete, ali nije nužno traumatičan. Ponekad deca veruju da su propustila znakove upozorenja koji predviđaju traumatski događaj. U nastojanju da spreče buduće traume, oni postaju hiperbudni u traženju znakova da će se nešto loše ponoviti. Naravno, rane traume u velikoj meri utiču na sve kasnije odnosekoje osoba formira.

Uticaji na fizičko i mentalno zdravlje

Kada dete doživi traumatičan događaj, to može ugroziti njegov fizički razvoj. Stres može ugrozitirazvoj njihovog imunološkog i centralnog nervnog sistema, što otežava postizanje njihovog punog potencijala.
Studija iz 2015. objavljena u American Journal of Preventive Medicine izveštava da što više negativnih iskustava dete ima, to je veći rizik od hronične bolesti kasnije u životu.
Trauma iz detinjstva takođe može uticati na mentalno zdravlje. Psihološki efekti traumatskih iskustava mogu uključivati:

• Problemi kontrole besa;
• Depresija;
• Duševnu bol;
• Visok nivo stresa;
• Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP);
• Psihotični poremećaji.

Kako trauma iz detinjstva utiče na kasnije odnose

Odnos deteta sa starateljima — bilo da su roditelji, bake i deke ili druge odrasle osobe u porodici ili van porodice — je od vitalnog značaja za njihovo emocionalno i fizičko zdravlje. Vezanost koju deca imaju sa svojim starateljima može im pomoći da nauče da veruju drugima, upravljaju emocijama i pozitivno komuniciraju sa svetom oko sebe.
Kada dete doživi traumu koja ga uči da ne može da veruje ili da se osloni na tog negovatelja, verovatno će verovati da je svet oko njih zastrašujuće mesto i da su ljudi opasni. Ova lekcija čini neverovatno teškim uspostavljanje odnosa tokom njihovog detinjstva i u odraslim godinama.
Deca koja doživljavaju traumu takođe će se verovatno boriti i da ostvare kvalitetne partnerske odnose u odraslom dobu. Studija iz 2017. u Journal of Family Pscichology pokazala je da supružnici sa istorijom zlostavljanja imaju tendenciju da imaju manje zadovoljavajuće brakove, čak i kada su još u fazi mladenaca.

Trajni efekti traume često zavise od prirode i težine događaja. U nekim slučajevima, to može dovesti do osećanja anksioznosti ili izbegavanja suočavanja, što neki partneri mogu smatrati frustrirajućim ili zbunjujućim.
S druge strane, ponovljena iskustva traume u detinjstvu mogu da nateraju ljude da se osećaju kao da nisu sposobni da imaju zdrave i negovane odnose.

Neki od uobičajenih pokazatelja da osoba nosi traumu:

• Poteškoće u poverenju;
• Fizička i verbalna otuđenost;
• Defanzivnost;
• Poteškoće da budu ranjivi;
• Poteškoće da veruju partneru;
• Poteškoće sa komunikacijskim veštinama;
• Poteškoće da vide partnera kao svog saveznika;
• Nedostatak kontrole impulsa;
• Nisko samopoštovanje.

Nelečena trauma iz detinjstva

Kada se trauma u detinjstvu ne leči, problemi u vezi sa traumom često se ne rešavaju i, kao rezultat, mogu postati dugoročni. Nelečenje takođe ograničava mogućnost prevencije nekih negativnih posledica povezanih sa traumom, čak i na biološkom nivou.
Na primer, jedna studija je otkrila da pacijenti sa nelečenom traumom u detinjstvu imaju veću rezistenciju na glukokortikoide. Otpornost na glukokortikoide je u velikoj meri povezana sa pojavom depresije. Ovi nalazi sugerišu da nedostatak lečenja traume može, direktno i indirektno, doprineti razvoju depresije.

Kako da se nosite sa traumom iz detinjstva?

Ako ste doživeli traumu kao dete i još uvek imate nešto da se izlečite, postoji nekoliko radnji koje možete preduzeti da vam pomognu da se bolje nosite.

Među njima su:

• Provodite vreme sa ljudima u vašem životu koji vam pružaju podršku;
• Održavanje doslednog rasporeda ishrane i spavanja;
• Biti fizički aktivan;
• Izbegavanje alkohola i droga;

Fokusirajte se na razvoj predvidljivog, negovajućeg i bezbednog okruženja. Najbolji način da se suprotstavite traumi je izgradnja unutrašnjeg osećaja sigurnosti.
Razgovor sa stručnjakom za mentalno zdravlje takođe vam može pomoći da počnete da se lečite. Terapijske opcije mogu uključivati brojne terapije zasnovane na traumi, kao što su terapija kognitivne obrade (CPT) , kognitivna bihejvioralna terapija fokusirana na traumu (TF-CBT), desenzibilizacija i reprocesiranje pokreta očiju (EMDR) i terapija prihvatanja i posvećenosti (ACT).

BONUS VIDEO:

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU