Željko Samardžić o ozbiljnom zdravstvenom problemu: "Povremenu malaksalost i ostale simptome sam pripisivao umoru"

Pevač je za bolest štitne žlezde saznao slučajno, kada je na nagovor kuma otišao kod lekara da proveri zbog čega oseća konstantnu malaksalost.

Kako je u intervjuu za Informer rekao Samardžić, zahvalan je Bogu jer je otkrio na vreme protiv čega mora da se bori, a sa čime se već izborio.

Kako ste saznali da bolujete od Hašimoto sindroma?

- U to vreme sam mnogo radio i skoro da nisam obraćao pažnju na svoje zdravlje. Povremenu malaksalost i ostale simptome sam pripisivao umoru. Onako uz kafu, na predlog mog kuma, otišao sam kod njegovog prijatelja, vrhunskog doktora Bjelice, i rezultati analiza su pokazali da je taj dosadni "japanac" kriv za takvo moje stanje.

Kako se sada osećate?

- Sada sam odlično! Štitna žlezda je kao neka moderna pošast i mnogo ljudi se susreće sa tim problemom. Ali uz određenu terapiju sve se to vrlo lako i uspešno drži pod kontrolom. Barem je tako bilo u mom slučaju.

Postoji li nešto što niste ostvarili u životu?

- Ne. Moju sreću je pre godinu dana upotpunila moja ćerka Minja, kada je rodila anđela koga smo nazvali Anđelija. Nina, Aleksa, Luka i Anđelija su moje najveće blago. Bilo bi neskromno da kažem da mi nešto fali ili da sam nezadovoljan ovim što sam postigao. Zahvaljujući mojoj publici, nagrađen sam i srećan. Čak i u ovim godinama i dalje imam snage i volje da se penjem na binu i sa svim tim mladim ljudima delim ljubav. Samo da smo zdravi.

Govorili su da ličite na Džordža Klunija, da li vi sebe vidite tako?

- Nekada sam ličio na Džordža Klunija, Fabricija Ravanelija, a onda sa promenom imidža su u meni videli Vajferta, Mokranjca, onog KFC pukovnika Sandersa, Deda Mraza... Mislim da je dobro što me ljudi doživljavaju sebi bliskim i to mi zaista laska. Verujem da je to pre svega zbog načina na koji donosim sve te divne ljubavne pesme koje ljudi iskreno vole. Moji koncerti pucaju od pozitivne energije, a prave je uglavnom neki novi klinci koji nisu bili ni rođeni kada sam snimao "Viski", "Grlicu"... i, kako rekoste, ličio na Klunija.

Kako ste se branili od obožavateljki?

- Meni se karijera desila u ozbiljnim godinama koje sa sobom nose i odgovorno i kontrolisano ponašanje, tako da nikada nisam imao tu vrstu problema. Dame su verniji deo moje publike, ali uvek sam zahvalan i njihovim džentlmenima, u čijem društvu dolaze i uživaju na mojim koncertima.

Kako ste uspeli da sačuvate brak i odolite raznim iskušenjima?

- Ne verujte svemu što se priča... (smeh) Šalu na stranu, naša ljubav je odolela i težim iskušenjima.

Čini se da vas popularnost nimalo nije promenila?

- Smatram da je smisao života biti srećan i usrećiti još nekoga pored sebe. Muzika je divna i ona me ispunjava, a verujem da sam njome uspeo da usrećim još neke ljude, bar na trenutak. Malo je stvari na ovom svetu koje su lepše od stvaranja. I kada od dva jajeta napraviš kajganu, velika je stvar, a kamoli kad stvoriš pesmu koja nekog nasmeje ili rasplače.

Kažu da je danas najteže ostati dosledan sebi?

- LJubav je mera svega i kada radite nešto s ljubavlju, to vam se uvek vrati. Ja u pevanju uživam i, na moju sreću, publika to voli i podržava. Pratiti slepo trend je kalkulisanje, a moj doživljaj muzike je potpuno drugačiji.

Da li vam imponuje što vas vole sve generacije?

- Laska mi to što su uz moje pesme odrastale mnoge generacije. To je nešto najvrednije u mom životu i poslu kojim se bavim. Pesme nikada ne stare, za razliku od mene.