Magija i misterija prirode na Islandu: Među gejzirima, glečerima, fjordovima i vulkanima
Po legendi, prvo ime Islanda je bilo Snajland (Snežna zemlja) i taj naziv mu je dao viking Nadod, koji se izgubio u gustoj magli i iskrcao na istočnu obalu ostrva. Tokom boravka na ostrvu, počeo je da pada gust sneg, pa je tako i nastalo ovo prvobitno ime. Nekoliko decenija kasnije, švedski viking Gardar je oplovio ostrvo, pa je u tom periodu ostrvo nosilo ime po njemu.
Tek tokom druge polovine 9. veka, još jedan – norveški - viking istraživao je ostrvo brojnih santi leda i nazvao ga Island (iss – led, i land – zemlja), s namerom da po nazivu obeshrabri buduća osvajanja ovog ostrva.
U stvarnosti se klimatska slika Islanda tada dosta razlikovala od ove danas, jer je bila znatno toplija. Čak jedna četvrtina ostrva je bila pod šumama, dok je danas taj procenat svega – jedan odsto. Bio je to period koga nauka poznaje kao "srednjovekovna klimatska anomalija".
Osvajači se, istina, nisu nešto "grabili" oko Islanda, ali su zato dolazili doseljenici: najviše iz Norveške, a onda i iz Škotske i Irske. Sredinom 10. veka formirana je Islandska slobodna država, čiji je parlament zvanično najstarija narodna skupština na svetu.
Island je izgubio nezavisnost u 13. veku, postavši deo Norveške, potom Kalmarske unije, pa Danske. Od Danske je i formalno vraćena nezavisnost – 1918, kada je osnovana Kraljevina Island, na čijem je čelu bio danski kralj, dok je republika izglasana 1944. godine.
Island je možda i jedina država koja i dan-danas uvećava svoju teritoriju, a da je nikome ne uzima. Kako? Zbog činjenice da se nalazi iznad "magmatske vruće tačke", ovo ostrvo vulkanskog porekla i dalje raste za dva do 2,5 santimetara godišnje.
To uvećanje teritorije, međutim, ne čini Island gostoljubivijim, iako je zabeležen stalni priliv stanovnika, posebno iz Istočne Evrope: sada su Poljaci najveća nacionalna manjina. Da budemo pošteni, zabeleženi su i svojevrsni ilegalni migranti: ovde redovno na santama leda doplove polarni medvedi sa Grenlanda. Kolikogod da je simpatično, ove su životinje izuzetno opasne, i svake godine se zabeleži bar nekoliko napada na ljude, mnogi sa smrtnim ishodom.
Nisu, međutim, jedino medvedi opasni: brojne su legende i priče u kojima se kitovi obračunavaju sa ostrvljanima, koji su pošli da ih love. Tako su nastali i neki fjordovi. U stvarnosti, međutim, ljudi su opasniji za kitove nego obrnuto, pa je planirano da se od naredne godine potpuno obustavi komercijalni kitolov, a umnože turističke ture posmatranja ovih fascinantnih životinja.
Kad smo kod životinja, ne smemo da zaboravimo islandskog konja, životinju omanjeg rasta i duge dlake. U pitanju je posebna sorta sa područja Norveške, jedinstvena u svetu jer su joj svi preci izumrli, a na Islandu su ostali sačuvani u izolaciji. Posebnim veštinama galopa poznatog kao "tolt" naučili su Islanđani svoje konje da se kreću po ekstremno teškom terenu i dugim razdaljinama sa što lakšim jahanjem za čoveka. Zbog ove karakteristike, mnoge države uzgajaju danas ovu vrstu konja. Obično su teški oko 350 kg i visoki od 130 do 140 cm.
FOKE I BARĐUR
Ima još mnogo toga šta na Islandu treba posmatrati.
Na primer, neki od tri nacionalna parka. Usred jednog od njih, parka Tingvelir, susreću se dve tektonske ploče – evropska i severnoamerička. Tu se sastajao i islandski parlament, o kome smo pisali, tu je usvojeno hrišćanstvo kao jedina religija na ostrvu, tu je – najzad – proglašena Republika Island 1944. godine. Treba li reći da smo bili protpuno impresionirani skoro mističnim značajem ovog predela i pogledom koji se s njegovog vrha pruža?
Drugi park, Snefelsnes, na zapadu ostrva, je slika ukupne prirode na Islandu. To je mesto koje je inspirisalo Žila Verna da napiše "Put u središte zemlje". Na jednoj od retkih plaža na Islandu koja nema crni pesak, već roze – Itri-tunga - uživali smo u posmatranju foka. Dobro, foke nisu pokazale recipročno interesovanje za nas, uprkos činjenici da su radoznale životinje. Ko zna, možda je i na njih uticala dosadna rosulja koja uspavljuje. Tu je i moćni vulkan Snefelsjokul, impozantna i dominantna grdosija nad vodoplavnom dolinom.
Kod sela Arnastapi gledali smo Gerđuberg litice, primer kako snaga i bes mora kidaju i najtvrđu stenu. Uprkos terenu klizavom od morske soli, kiše i izmeta galebova, vaš je reporter uspeo da iz neposredne blizine vidi bes ledenih morskih talasa, koji se mirnim danima "uspenju" uz liticu po desetak metara. Tu smo videli i neobičnu skulpturu koju su meštani Arnastapija posvetili Barđuru Snefelsasu - mitskom zaštitniku poluostrva. Barđur je, inače, pola čovek, pola džinovski trol. Građevine u selu Arnastapi su među najstarijima na Islandu. Tu je i Blek lava perl plaža, nekada mesto za 60 ribarskih brodova.
CRNI PESAK, VODOPADI...
A kad pomenusmo plaže – zaista, većina njih na Islandu je peščana, ali kako je (i) pesak vulkanskog porekla, većini je – posebno na jugu – boja tamno siva, skoro crna, i maltene svaka plaža zove se "crna". Ali je najpoznatija Rejnisfjara. Za nju legenda kaže da je nastala okamenjivanjem nestašnih trolova. Nije teško poverovati, bar kad se pogledaju bazaltni stubovi. I bez trolova, plaža je opasna, visoki talasi i u "mirnoj sezoni" lako odvuku u nepovrat. Dokaz surovosti talasa su ostaci jednog engleskog ribarskog broda, razbacani ne po plaži, već po njenom dalekom zaleđu! Zato na ulazu stoji upozorenje turistima sa tri rotacije – crvenom, žutom i zelenom – gde boja koja svuda označava nepostojanje opasnosti ovde znači, otprilike, "nije tako strašno".
Vode na Islandu, rekosmo, ima do mile volje. U morskom zaleđu, ona je najčešće glečerskog porekla. S obzirom na konfiguraciju terena, vodopadi su redovna pojava. Onaj pod imenom Skogafos je možda i najlepši na Islandu, i ne zna se da li je lepši gledano iz podnožja, ili s vrha. Do vrha vode uzane strme stepenice: nismo merili trajanje uspona – bili smo prezauzeti disanjem – ali povratak, kao lakši deo, trajao je desetak minuta. Ali, vredi! Za ukus ovog reportera, impresivniji je Gulfos ("Zlatni vodopad"), deo velike glacijalne reke Hvita. Ta snaga kojom voda "lomi" prvi pad, da bi s drugim prosto nestala u ponoru i videla se tek u daljini... Treći vodopad kog treba pomenuti je Seljalandsfos. Priroda je tako uredila da iza njega može i da se prođe. Naravno, vaš reporter je krenuo tim putem, i na izlasku, uprkos kabanici, bio potpuno mokar. Srećom, nije bilo mnogo hladno, tek oko tri stepena.
Konačno, greh bi bio ne pomenuti geotermalno područje Haukadalur sa gejzirima Gejsir i Strokur, koji je aktivan na svakih šest do osam minuta. I mnoštvom manjih, četrdesetak njih, od kojih većina "samo" ključa. Strokur zato baca vodu po 25 metara uvis, nekad i do 40, a jednom je zabeleženo – 60! Gejsir (po kome gejziri i dobiše ime) se budi ređe, ali još je snažniji. LJubazni domaćini vas uvek upozore na toplotu vode, jer ne vole kuvane turiste. Mnogi termalni izvori širom ostrva ukroćeni su u posebnim banjama, od kojih je najpoznatija Plava laguna. Tu su i Hveragerdl, Laugarvatn, Lisuholslaug, Krosneslaug, Hofsos...
I da se za kraj preselimo u ledenu krajnost, na Solheimajokul glečer. Globalno zagrevanje čini svoje i on se, poput ostalih glečera na Islandu, topi. Ali, i dalje je to ozbiljna ledena planina prepuna opasnosti. Treba li da vam kažemo da su se iza znaka zabrane kretanja bez vodiča i planinarske opreme našli samo turisti iz Srbije i Grčke?
Mitologija
Islandsko veličanstveno nasleđe predstavlja duhove iz drevnih nordijskih mitologija. Breithafjordur je nekada progonio zli Erik Crveni (otkrio je Grenland), dok je Borgarfjordurom nekada upravljao Egil. Više od polovine stanovništva tvrdi da veruju u Huldufolk – skrivene ljude poput nas, samo nevidljive. Obično su mirni, naljute se zbog nepoštovanja ili prestupa. Žive u kamenim blokovima, i na Islandu nije čudno da se cela stena premesti zbog izgradnje puta.
Od trule ajkule do jagnjeće viršle
Kitovo meso se još može pronaći u nekim restoranima, uglavnom zbog turista, ali sve ređe. Lokalna poslastica je arktički jastog (humar). Tu je i hakarl (trula ajkula) – toksiččna ajkula pokopana mesecima, a zatim sušena da bi bila jestiva. Svid je kuvana glava ovce na tanjiru. Hrutspungu su kiseli testisi ovna. Punjene islandske jagnjeće viršle predstavljaju nacionalni obrok, jedu se sa svime. Skir je islandski jogurt. Iako je tehnički bliže mekom siru.
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU