Kome je Branko Radičević posvetio pesmu "Pevam danju, pevam noću"? Vek kasnije ju je Zdravko Čolić proslavio

Branko Radičević (1824–1853), jedan je od najznačajnijih srpskih romantičarskih pesnika.Na rođenju je dobio ime Aleksije, ali je odlučio je da svoje ime grčkog porekla promeni u ime Branko.

Dok se školovao u Beču, upoznao je Vuka Stefanovića Karadžića, kojem je pružio važnu podršku u borbi za književni jezik na osnovama narodnog jezika.

Legenda o ljubavi Branka Radičevića i Vilhemine-Mine Karadžić, kćerke Vuka Stefanovića Karadžića, prati kao senka ceo Brankov opus.

Mina, ili kako ju je Vuk Karadžić odmilja zvao Minka, rođena  24. jula 1828. godine, je bila nesvakidašnje talentovana i izuzetno obrazovana, bavila se slikanjem, muzikom i književnošću, prevodila i pisala pesme, odlično je znala francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski i svoj maternji, nemački jezik a krasila ju je izuzetna lepota.

Pročitajte još: Aco Pejović otkrio koga je POLJUBIO u ponoć: Pevač ispratio jednu od najuspešnijih godina u karijeri

U njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Pesma nastala na Badnji dan

Kako je na Badnji dan 1849. godine nastala ova Brankova pesma, koju je vek i po kasnije, svojim neverovatnim glasom u večne hitove uvrstio Zdravko Čolić.

Mina je zapisala:

“Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu – spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: “Pevam danju, pevam noću, pevam sele što god ‘oću, a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu, da zapevam glasovito, glasovito, silovito, da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice..."

Bio mu je potreban samo jedan tren!

Brankovu pesmu Mina je oduševljeno i nežno prokomentarisala rečima da su ti stihovi "mirisav jutarnji cvijetak", a na drugom mestu za pesnika kaže da je “đenije”.

Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki.

Branko je imao samo 25 godina kada je posvetio pesmu dvadesetjednogodišnjoj Mini. Kao siromašni student na beznadežnom lečenju od tuberkuloze u Beču, imao je još toliko snage i pesničkog poleta da Minu “izdigne” među zvezde u pesmi koja počinje stihom “Pevam danju, pevam noću”.

Branko je preminuo od tuberkuloze 1853. godine u 29. godini. Pet godina kasnije, Mina se udala  u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, i bratanca kneginje LJubice.

U braku je dobila sina Janka, ali nikada nije bila srećna. Dve godine pošto je postala majka, preminuo joj je suprug, a godine 1876. je u ratu izgubila i sina jedinca.

Mininom smrću 1894. ugašena je loza Vuka Karadžića.

Pevam danju, pevam noću

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ’ zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

BONUS VIDEO:

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU