ŠOK OTKRIĆE: Čovek koji je izdao Anu Frank nacistima u pokušaju da spase sopstvenu porodicu KONAČNO JE PRONAĐEN

Krivac nije nacista gladan vlasti, već tragično, poput Frankove, jevrejska žrtva režima koja je jednostavno pokušavala da spase sopstvenu porodicu. Arnold van den Berg je bio notar, ili pravni službenik, za koga se sada veruje da je SS-u rekao adresu skrovišta Frankovih u Amsterdamu, Prinsengraht-263.

Đavolska dilema

Rozmari Salivan, autorka "Izdaje Ane Frank", rekla je: „Arnold van den Berg je bio osoba dovedena u đavolsku dilemu zbog okolnosti za koje nije bio kriv, i pod pritiskom, možda nije uspeo da u potpunosti razume posledice njegove radnje. Nije predao informacije iz zla ili radi samobogaćenja, kao što su to činili mnogi drugi. Kao i kod Ota Franka, njegov cilj je bio jednostavan - da spase svoju porodicu. To što je uspeo, dok Oto nije uspeo je užasna činjenica istorije."

Pročitajte još: Važila je za NAJPAMETNIJU SRPKINJU: Mnogi su je NIPODAŠTAVALI, a na odbrani doktorata je doživela pravu UVREDU

Sa svojim rodnim gradom Amsterdamom pod nacističkom vlašću, 13-godišnja An, njeni roditelji Oto i Edit i sestra Margot su se sakrili 1942. godine. Zajedno sa porodičnim prijateljima Van Pelsom i zubarom Fricom Pfeferom, dve godine su se skrivali u skrivenoj prostoriji iza kancelarije Otoovog biznisa sa začinima. NJihovu lokaciju znali su samo Otovi zaposleni, Viktor Kugler, Johanes Klajman, Mip Gis i Bep Voskujl, koji su rizikovali svoje živote da bi im donosili hranu.

1944. godine nemačka policija je upala u kancelarije i Frankovi, van Pels i Pfefer su poslati u koncentracioni logor Aušvic u Poljskoj. An, Margo i Edit su poslate u koncentracioni logor Bergen-Belzen, gde su navodno obolele od tifusa i umrle 1945. godine. Oto, jedini preživeli u porodici, vratio se u Amsterdam posle rata i objavio Anin srceparajući dnevnik iz njihovog vremena skrivanja 1947. godine.

Tokom 1940-ih i 1960-ih bile su dve neuspešne istrage o tome ko je izdao Frankove, a zatim je 2016. godine tim od 22 člana predvođen Vinsentom Pankokeom, bivšim specijalistom za hladne slučajeve FBI, započeo još jednu istragu.

Tim je proučavao izveštaje iz 29 arhiva u Holandiji i savezničkim zemljama i koristio je Majkrosoft AI program da ih analizira.

Anonimna napomena

Zatim, kada je Vinsent listao izveštaj iz 1963. godine o Otu Franku, pronašao je kopiju anonimne beleške date Otu 1945. godine u kojoj se tvrdilo da zna ko ih je predao. U njemu je pisalo: „Vaše skrovište u Amsterdamu je u to vreme prijavila Jevrejska emigracija u Amsterdamu, Euterpestraat, od strane A van den Berga, koji je u to vreme boravio u Vondelparku, O Nassaulaan. U JA je bila cela lista adresa koje je dostavio.

Kada su nacisti krenuli u masovno ubijanje Jevreja širom Evrope, van den Berg je odlučio da učini sve što je potrebno da svoju porodicu sačuva. Godine 1941, godinu dana nakon što je Nemačka napala Amsterdam, postao je jedan od osnivača Jevrejskog saveta. Veće – koje je vređano posle rata – imalo je razarajući zadatak da odluči koji će Jevreji biti deportovani i održavalo je nedeljne sastanke sa obaveštajnim delom SS-a.

Zauzvrat, van den Berg i njegova porodica bili su među 1.500 holandskih Jevreja koji su dobili „sperre“ ili imunitet od deportacije. Ali kada je savet raspušten 1943, članovi su poslati u koncentracione logore - što znači da van de Berg više nije bio bezbedan.

Timu za hladne slučajeve tajming nije imao smisla. Zašto bi van den Berg predao adresu Frankovih 1944, a ne 1943, kada su životi njegove porodice bili u najvećoj opasnosti?

Moćni saveznik

Proveravajući evidenciju, tim nije našao dokaze da su van den Berg ili njegova mlada porodica ikada bili zatočeni u koncentracionim logorima. Umesto toga, sledeći potez van den Berga je bio da se prijavi za Kalmajerov status — SS klasifikacija koja znači nejevrej — na osnovu toga što je jedan od njegovih deda bio nejevrejin, što znači da bi on i njegova porodica trebalo da budu identifikovani kao arijevci ili nejevrejci. 

Septembra 1943, njegov zahtev je odobren i to je upisano na ličnim kartama. To je trebalo da im garantuje bezbednost - da nije bilo svađe sa pogrešnim čovekom. Otprilike u to vreme, van den Berghov posao je oduzet i notaru Šepersu.

Možda besan ovim poniženjem, van den Berg je preduzeo korake da interno sabotira posao, tako da do trenutka kada je Šepers preuzeo, on je bio praktično nefunkcionalan. Ovo se pokazalo kao teška greška. Šepers je bio toliko besan da je uspešno lobirao kod SS da poništi odluku o van den Bergovom statusu Kalmajer.

Van den Berghov arijevski identitet je izbrisan i on je pobegao iz Amsterdama pošto mu je glava ucenjena nagradom. Rozmeri je rekla: „Nadrealni apsurd tih birokratskih muzičkih stolica, kada su život čoveka i životi njegove porodice bili u pitanju, je brutalan primer nacističkog metoda ubistva malim birokratskim rezovima.

Holandski pokret otpora pronašao je domove za Van den Bergove bliznakinje u Šarvudu i udomio 13-godišnju An Mari u Amsterdamu. Ali An Mari, čija je ćerka Ester Kizio - pseudonim - razgovarala sa timom za hladne slučajeve, pobegla je iz Amsterdama nakon što je izgladnela, bila primorana da radi i seksualno zlostavljana. Nacisti su je odmah uhapsili u Roterdamu. Ali porodica van den Berg je imala još jednu kartu. Tokom svog ispitivanja, An Mari je spomenula nemačkog klijenta svog oca, Alojza Midla, i odmah je puštena.

Prijatelji sa nacistima visokog ranga

Midl je bio katolički kolekcionar umetničkih dela koji je, uprkos tome što je imao ženu Jevrejku, bio dobar prijatelj sa visokorangiranim nacistima i tiho je radio za nemačku vojnu obaveštajnu službu. Nakon što su jevrejski kolekcionari bili primorani da prodaju svoju umetnost tokom nacističkog progona, Midl je dogovorio prodaju određenih dela Hitlerovom zameniku komandanta, Hermanu Geringu.

Umetnine su ranije pripadale jevrejskom kolekcionaru Žaku Gudstikeru. A notar koji je učestvovao u prodaji nije bio niko drugi do Arnold van den Berg. Mora da je shvatio da Midl može biti moćan saveznik. Dakle, kada je Midl, koji se potajno saosećao sa Jevrejima, zamolio van den Berga da primi Goudstikerovu majku Emiliju za vreme rata, on je pristao. Do sada u dobrim Midlovim knjigama, van den Berg se nadao da će njegova veza sa nacističkom strankom sačuvati njegovu porodicu u sakrivanju. Ali 1944. godine, kada su Nemci počeli da gube rat, Midl je pobegao u fašističku Španiju. Van den Bergu su ponestajale opcije.

U poslednjem pokušaju da spase sebe i svoju porodicu, predao je spisak jevrejskih sigurnih kuća koje bi imao kao član Jevrejskog saveta. Kada je njegova unuka Ester to otkrila, trudila se da se pomiri sa vestima. Rozmari je rekla: „Ako je njen deda zaista odustao od adrese Prinsengraht 263, verovatno je to bila samo adresa na bezličnoj listi – on nije znao ko tamo živi. Ako je to zaista uradio, rekla je konačno, znala je da je to moglo biti iz samo jednog razloga - zato što je bio primoran, jer je morao da spasava živote svoje porodice."

Godine 1948. jevrejski sud časti u Amsterdamu - tribunal osnovan da se bavi jevrejima osumnjičenim za kolaboraciju sa nacistima - proglasio je van den Berga krivim. Ubrzo nakon toga, dijagnostikovan mu je rak grla i umro je u Londonu 1950. Ali ostaje jedno pitanje — zašto je Oto Frank zadržao ime van den Berga za sebe?

Predate sigurne kuće

U vreme suđenja van den Bergu, Oto je rekao holandskom listu Het Parool: „Izdali su nas Jevreji. A godinama kasnije, Miep Gies je jednom studentu na događaju Univerziteta u Mičigenu otkrila da je izdajica umro „pre 1960. godine“. Ali Oto je ime zadržao za sebe sve do svoje smrti u 91. godini 1980.

Rozmari je napisala: „Možda se Otov nedostatak interesovanja za razotkrivanje izdaje može delimično pripisati smrti van den Berga. Kakva bi bila poenta u gonjenju mrtvog čoveka? Oto je uvek govorio da ne želi da povredi njegovu decu."

BONUS VIDEO: