Ovako je Branislav Nušić opisao doček NOVE 1910. godine

U postprazničnom broju Politike od 2. januara 1910. godine slavni srpski komediograf Branislav Nušić je napisao tekst u rubrici “Iz beogradskog života” pod nazivom “Posle Nove godine”. Potpisao ga je pseudonimom Ben Akiba koji je tih godina koristio kad se bavio novinarstvom.

Teskt prenosimo u celosti

“Posle Nove godine"

Rešio sam da priberem tačne podatke o tome: kako je ko dočekao Novu godinu. Ali, izgleda da je to neobično težak posao. Trebalo bi mi puna godina rada i onda šta će mi svi ti podaci, kad će posle godinu dana opet stići Nova godina.

Prema do sad pribranim podacima, izgleda da bi se samo generalan statistički rezultat mogao izvesti. Tako, na primer, izgleda da je: 40 odsto stanovništva beogradskog dočekalo Novu godinu uz čašu vina od kojih polovina, kad je kucnulo 12 nisu nikako mogli da nađu usta svojih prijatelja sa kojima su se hteli, pri čestitanju poljubiti.

Dvadeset odsto, međutim, dočekalo je Novu godinu držeći karte u rukama. To su oni koji hoće da vide sa kakvom će srećom dočekati Novu godinu. Među ovima je bilo bar polovina koji su tačno u 12 sati, kada je na Sabornoj crkvi otkucavalo 12, pljunulo u svoj džep i time pljunulo i na svoju sudbinu.

Trideset od sto beogradskog građanstva dočekalo je Novu godinu na zabavama i igrankama. I od ovih trideset odsto, bar je deset odsto, u momentu kad je na Sabornoj crkvi izbijala ponoć, izjavljivalo ljubav.

Za jednim od ovih “izjavljivača” čak sam čuo ovu sitnicu. To je bilo na zabavi u “Građanskoj Kasini”. On se još s večeri počeo da vrzma oko jedne devojke i tri puta je pokušao - dva puta pri valceru, a treći put pri kvadrilu - da joj izjavi ljubav, ali nikako nije imao kuraži. Najzad, kad se već približavala ponoć, on se reši da što pre pristupi izjavi. Ako propadne, neka propadne u staroj godini, a ne da mu to bude prvi neuspeh u novoj godini. I taman je kazao prvu slatku reč i taman je vinuo da kaže šta mu na srcu leži, a na ckrvi izbi dvanaest, a njemu neko strpa u otvorena usta novogodišnju krofnu i nečiji se brkovi nađoše na njegovim ustima. I tako grešnik pola ljubavi ispovedi prošle godine, a druga polovina ostade valjda za do godine.

Četrdeset odsto je, dakle, pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto je spavalo.

I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan samo slučaj grozno pokvario statistiku.

Ja imam običaj da o ponoći uoči Nove godine izađem na ulicu i da gledam nebo, i prvu čestitku da primim od patroldžije. Volem da mi prvi čestita neko ko je nevina duša, a smatram da su za sad kod nas u Beogradu patroldžije najnevinije duše.

Dakle, tačno u ponoć kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patroldžiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri ulicom. Gospode Bože, da li taj čovek juri kome da čestita novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita novu godinu?

Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim polaženikom.

Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu.”