Aleksandar je pobedio poslednjeg samuraja, ponizio Japan i vratio se kući

Crna Gora je 1904. godine, kao saveznik Rusije, objavila rat Japanu, iako crnogorske snage nikada nisu poslate u Rusiju. Izuzetak su bili malobrojni dobrovoljci, poput Aleksandra Saičića. Godine 1905. potpisan je Portsmutski mir koji je okončao Rusko-japanski rat, ali igrom slučaja Crna Gora nije navedena u mirovnom sporazumu, tako da su Japan i Crna Gora formalno ostali u ratu do 2006. godine - 101 godinu!

Pročitajte još: Ribari redovno viđaju LETELICE kako izranjaju iz okeana, a za sve su krivi džinovi?

Megdan između samuraja i Lekse

Pred Ruse je izašao konjanik s belom zastavom, izaslanik japanskih jedinica. Rusi su onda saznali da je japanski komandant zatražio od ruskog admirala Rožestvenka da pošalje najboljeg vojnika koji će izaći na megdan - izabranom japanskom samuraju.

Ruski generali bili su u neverici. Japanci još poštuju tu zaboravljenu i prevaziđenu tradiciju! Na drugoj strani, odbiti zahtev značilo bi priznati poraz. Ali, koga poslati u dvoboj protiv nadmoćnijeg samuraja?

- Neka se javi junak kadar za dvoboj - objavio je admiral.

- Aleksandar Saičić iz Berana, Crna Gora - odlučno je salutirao. - Podanik knjaza Nikole, sad u službi NJegovog carskog veličanstva, spreman sam da iziđem na megdan mrskom neprijatelju...

Pročitajte još: Pošto je deci obezbedio kuće i stanove, Dejan Milenković iz Borača je sebi podigao grobnicu sa "garsonjerom" (FOTO)

Epski dvoboj na granici nestvarnog

Spremajući se za okršaj, zahvalio se komandantu na ukazanoj časti da se bori u ime ruske vojske. Trupe dve velike imperije, jedna naspram drugoj, pomno su čekale ishod dvoboja. Saičić je izjahao uz pratnju muzike vojničkog marša. Iz suprotnog tabora izišao je ratnik obučen u crno krzno.

U Japanu je i dalje vladala tradicija dvoboja Foto: Piksabej

Priče očevidaca kažu da je dvoboj bio silan, a gledati ga skoro nestvarno. Uostalom, i sama borba Crnogorca i samuraja bila je borba dva načina ratovanja, sukob dve tradicije kakav se danas viđa još samo u istorijskim filmovima.

Megdandžije su se, prema zapisu Radoja Zečevića, sreli na približno jednakom rastojanju jedne i druge vojske:

"Oštro su se gledali. Munjevitom brzinom su se udarali sabljama... Mahali su i odbijali udarce sabljama, po nekoliko puta. U borbi je japanski junak malo okrznuo Leksa na vrhu čela. Leksu krv poteče niz čelo. U tom momentu Lekso munjevitom brzinom mahnu sabljom i preseče japanskog junaka. Čim je pao na zemlju, njegova bedevija je vrištući pobegla u japansku vojsku. Ovom pobedom nanet je teški moralni poraz japanskoj vojsci, u kojoj je nastalo razočarenje, a kod ruske vojske radost i veselje..."

Pročitajte još: Primitivni nomadi su napravili precizan astronomski sat: Da li su došli sa ORIONA?

Leksi se poklonio japanski admiral

Saičić je odjahao do nepomičnog tela samuraja, poklonio se i galopom krenuo nazad, prema svojima. A tu ga je dočekala muzika i gromoglasan aplauz. Među prvima mu je čestitao admiral ruske flote Roženstvenko, zatim i ostali generali, a ubrzo je, s posebnom pratnjom, stigao i admiral japanske flote Togo Hejhačiro kako bi se na tradicionalan način naklonio pobedniku.

Saičić je za ovaj podvig u Mandžuriji, za koji mu je ruska vlada odredila četrdeset ruskih zlatnih moneta godišnje do kraja života, postao kavaljer ordena svete Ane - najvećeg ruskog odlikovanja, kao i nadimka Muromec, po heroju iz ruskih legendi.

U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata je komandovao konjičkim eskadronom Amurskog dragunskog puka, u odredu generalštabnog pukovnika Madridova. Sablja kojom je savladao japanskog samuraja čuva se u Vojnom muzeju u Moskvi.

Pročitajte još: Ivanov je pokušao da oplodi šimpanze LJUDSKOM SPERMOM, a cilj je bio jedan! Šta se KRILO iza NAJOZBILJNIJEG svetskog projekta! (VIDEO)

Odakle Crnogorac u Mandžuriji?

Rođen je u Vinickoj, kraj Berana, 5. avgusta 1873. godine. U ranoj mladosti je "pokazivao izvanredne osobine: okretnost, lakoću, brzinu, veštinu pokreta, hitrinu i sve to krunisao neograničenom hrabrošću", piše Radoje Zečević.

Gimnaziju je upisao na Cetinju, kao pitomac knjaza Nikole, završio u Dubrovniku, a odatle otišao u Beograd, u Pešadijsku podoficirsku školu. Po povratku u Crnu Goru postavljen je za ađutanta Vasojevićke brigade. Međutim, Balkan mu je uskoro postao mali.

Preko Istanbula je otišao u Mandžuriju, gde se priključio ruskoj vojsci i dobio čin potporučnika, a onda je počeo Rusko-japanski rat 1904. godine. Crnogorski odred u tom ratu je predvodio Jovan Lipovac.

Nije doživeo penziju

Posle Rusko-japanskog rata Aleksandar Lekso Saičić se vratio u rodnu Crnu Goru u vojnu službu. Na Cetinju se oženio i ostao da živi.

Pročitajte još: Primitivni nomadi su napravili precizan astronomski sat: Da li su došli sa ORIONA?

Nastavio je da živi skromno, a nakon službe prevodio je sa ruskog i - pisao pesme. Međutim, nije dugo poživeo, samo do 1911, do 38. godine, kada je preminuo od posledica skoka sa drugog sprata zapaljenog kraljevskog dvora na Cetinju, spašavajući bogatu riznicu koja se tamo nalazila.

Sin je bio reporter

Dugo je bolovao u cetinjskoj bolnici, uz česte posete kralja i njegove porodice, ali leka nije bilo. Sahranjen je uz najveće državne počasti. Kkiša je tako lila da se činilo da je i nebo nad Cetinjem proplakalo. Suze nisu krili ni kralj Nikola ni kraljica Milena.

Pročitajte još: Tito je znao, a vidovnjakinja najavila: ZLATNA VODA u Zmajevu otkriva Atilin grob

Imao je sina Vladimira i ćerku Jelenu. Vladimir je bio novinar-reporter. List "Zeta" ga je uputio da kao reporter izveštava s etiopskog bojišta. Nažalost, usput se razboleo, dobio teško krvoliptanje i umro u Peći, aprila 1941. godine.

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU