Dok je Minja Zeljković na japanskom govorila o Srbiji, Japanci su PLAKALI (FOTO)

U srednjim školama u Japanu, jako je bitan osećaj ljubavi prema svojoj naciji. Zato, svako jutro, diže se japanska zastava u 10 do 9 časova ujutru i spušta se u 17 časova.

Gde god da ste u blizini škole (ako ste učenik ili zaposleni), u trenutku kada čujete himnu Japana koja je puštena (Kimigayo-君が代), morate stati, okrenuti se u pravcu zastave i saslušati je do kraja.

Kada se završi, poklonite se i nastavite svojim putem.

Pročitajte još: "Svevideće oko" je DOKAZ: Među nama su POSMATRAČI i to je razlog zašto nas VANZEMALJCI OTIMAJU

U mojoj školi (Japanska avio akademija), ima dosta stranaca. Baš iz tog razloga, svake godine na dan državnosti svake od država iz kojih se studenti školuju u tom trenutku (Mongolija, Tajland, Kina, Koreja, Indija i Srbija), dan se posveti tim državama. Počinje se i završava podizanjem zastave i puštanjem himne te države. Naravno, zajedno sa japanskom zastavom. Cela škola se okupi ispred stubova gde inače stoji japanska zastava i počinje ceremonija…

Nekoliko đaka maršira ka stubovima, noseći obe zastave. Kada dođu u poziciju, pušta se japanska himna i diže se japanska zastava. Nakon toga prati je zastava i himna države koja se slavi.

Kad sam najavila himnu, krenuli su da dižu našu zastavu i u prvom tonu ,,Bože Pravde“, osetila sam, po prvi put, ponos. Mene su izabrali za predstavnika Srbije i tako sam se i popela na tribinu i započela svoj govor o Srbiji, na japanskom jeziku. Posle samo 8 meseci učenja tog jezika, niko nije verovao da ću uspeti.

Pročitajte još: Misterija Hrtkovaca BRUJI SRBIJOM: Posle ZLATNE KACIGE, lopovi PLJAČKAJU rimske vile pod okriljem noći i traže BLAGO (FOTO)

Toliko stvari mi je prolazilo kroz glavu dok sam čekala momenat. Sećam se da mi je celo telo drhtalo i samo sam zamišljala scene i kako će mi se svi smejati posle… Nakon što se himna završila, trebalo je da sačekam direktora škole koji me najavio, da siđe kako bi ga pozdravila i popela se. Međutim on je ostao da stoji i ja sam se toliko zbunila, misleći:,, šta ću sad, ovo nije u planu, gde da idem?“

Podizanje srpske trobojke Foto: Privatna arhiva

Tako sam se sva spetljala i pogledala u profesora koji me je spremao i on mi je sa osmehom pokazao da se popnem pored direktora. Tek kasnije sam shvatila da je taj osmeh bio zato što se to ne dešava. Direktor mi je odao ogromnu čast time što je stajao pored mene, gde inače, treba da siđe. Govor, iako mi se tresao glas sam prešla podignute glave, ne pogledajući u papir… Pomislila sam, ovo je jedini trenutak gde će oni čuti išta o Srbiji i moram je predstaviti na najlepši način.

Evo, i sada, dok pišem ovo, čujem aplauz koji ne staje… Profesori, đaci, direktor, kolektiv; svi su tapšali i tapšali i nisu stajali. Profesorka koja je snimala (ona me je učila japanski), krenula je da plače. Ali nikada neću zaboraviti sliku gde gledam u profesora koji mi nije predavao, niti smo ikada pričali, koji takođe plače… Kao šlag na tortu, direktor koji mi je već odao poštovanje, dok je stajao pored mene, mi je pružio ruku i rukovali smo se (još jedan znak poštovanja).

Pročitajte još: DREKAVCI i sanđame u LAPOVU: Stigao je glasnik kneza LAZARA i nevesta je postala UTVARA​

Završila sam govor, sišla i srce mi je bilo prepuno. Toliko osećanja u samo 10 minuta.Toliko ponosa, radosti, zadovoljstva, nervoze i uplašenosti, a meni samo 16 godina. Najžalije mi je jedino, to što mi niko nije rekao da mi kapa krivo stoji i da je grb koji treba da bude na centru, otišao malo desno. A mogli su i da mi kažu da mi je jedna čarapa spuštena više nego druga… Ali nema veze, preživela sam.

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU