"Smejali su se virusu u bolnici, a u sobama ćelave devojčice uplašene povraćaju i traže mamu"

Pre nekoliko dana vest o proboju korona virusa u Kliniku za tumore KB Sestara milosrdnica u Zagrebu mnoge je zabrinula i rastužila dok je bilo i onih koji su se na društvenim mrežama nasmejali na tu informaciju.

Kako je u spomenutoj bolnici i dečja onkologija na kojoj se leče najmlađi teško bolesni pacijenti jedna korisnica na Fajsbuku napisala je izuzetno emotivnu objavu koju prenosimo u celosti:

- Nikad ne spominjem niti pišem o tom delu života. Zametnula sam sećanja negde u tamne hodnike podsvesti. Nemam ni jednu njenu sliku od 2. do 6. meseca provedenih u bolnici.

Pročitajte još: Kada krenu VIRUSI bežite iz grada na ČIST VAZDUH, jer su naučnici OTKRILI zapanjujuću vezu

Negde sam čuvala zadnju koju nisam izbrisala. Badnja noć, ona i ja pored bora zagrljene u hodniku bolnice čekamo Božić. Mrak, tišina i bor koji svetli. Ledena lepota i nesrazmera svetla i mraka. Ja visoka 1.70 i pedeset i koje kilo. Izbrisala sam i nju.

Godinama posle, zaobilazim KB Zagreb, vozim drugim ulicama. Slike sam izbrisala iz računara, ali spavaju one u mojoj glavi. Videla sam svet bolesne dece. Videla sam mesta gde smrt možeš da napipaš. Videla sam glave devojčica bez kose, mršava tela koja se grče dok povraćaju zbog hemoterapije.

Videla sam majke koje dežuraju na tvrdim bolničkim stolicama. Videla sam zelenim čaršafom zamotano telo od 85 centimetara kojeg odnose liftom u mrtvačnicu. Na ceduljici je pisalo Zvonimir. Svima pamtim imena.

Pročitajte još: MIGRENE nije samo bol u glavi već i SIGNAL ZA ŽIVOTNU OPASNOST

Videla sam Anđelu (1 g.) kovrdžave kose, čeka poslednju operaciju srca, petu u godini dana, rutinsku.

- Još ova pa idemo kući konačno - kaže mi njena mama Vesna dok pijemo kafu kraj automata i pušimo. Imala je sivi kaput, sećam se čak i nebitnih slika. Bila je nasmejana.

Znam da je dan bio hladan. Skupile smo se ispred bočnog ulaza i poskakivale od leda. I onda trk natrag da Anđela ne plače jer ne sme da napreže srce. Videla sam jutro u kome Vesna leži na podu hodnika jer je Anđela upravo otišla anđelima.

Videla sam Marka (1,3 m), prvi krevetić s leva kada ulaziš u sobu, žut je kao sunce i čeka transplataciju jetre. Često povraća, pelene mu menjaju svakih pola sata.

Pročitajte još: Koji SIMPTOMI ukazuju na ALERGIJU na GLUTEN: Obratite pažnju

Videla sam sebe kako trčim uz breg zorom da je dočekam kad se budi. Jer okreće glavu prema vratima kada nisam tu. Videla sam i ogromnu podršku bratove supruge, sestre, brata, mojih roditelja, porodice… Da ja ostanem na nogama jer ništa ne boli kao vlastito dete.

Neko nema tu sreću da ne bude sam u borbi. Naša se priča srećno završila, jer njena dijagnoza nije ni približno bila kao kod dece koja leže u toj bolnici. Ali je morala tamo da leži. Valjda je nebo htelo da vidim bolničke zidove i shvatim šta je Život i šta su prioriteti.

Virus je ušao na odeljenje onkologije, vest koja je proparala portale i trebala da rastuži mase. Ispod vesti bilo je na stotine reakcija u vidu smeha. Postoji li virus ili je izmišljotina? Da li je važno? Postoje majke koje ne mogu da vide svoju teško bolesnu decu i neće ih videti još dugo.

A u bolničkim sobama neke ćelave devojčice uplašene povraćaju i traže mamu. A mame mirišu njihove majice da utonu u san, da se sretnu s decom bar u nosnicama. Živote, tužan li si ponekad…

Videla sam jasno lice smrti, zato znam šta je život. Nije fraza, budite podrška siromašnima. Pomozite. Uvek možete da pomognete. Ako ne možete, onda bar ne odmažite. Moja podrška deci u bolnicama. I njihovim majkama koje ne mogu da budu uz njih.

Pročitajte još: Šta o ZDRAVLJU govore CRVENE OČI: Od bezazlenih do ozbiljnijih problema

Možda znate koju, pomozite joj. Ako ništa drugo nazovite, zagrlite je rečima, recite: Proći će… Verujte, pomaže. Jer ništa ne raduje i ne boli tako jako kao vlastito dete”.

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU