Od ratnog heroja do kolekcionarske ikone (FOTO)

Od nastanka 1794. pa do 1968. godine "Springfild Armori" je predstavljao glavni američki centar za istraživanje i razvoj streljačkog naoružanja. Iako su za to vreme razvijali i izrađivali, od musketa do automatskih pušaka, ipak se izdvaja nekoliko posebno uspešnih modela. A bez sumnje, najpoznatija je puška repetirka Springfild M1903. 

Pročitajte još: Već samo ime legendarnog proizvođača - MAUSER, govori da je u pitanju izuzetno oružje (FOTO)

Nastala je na osnovu iskustava sa Kube, koje su Amerikanci stekli u borbama protiv Španaca. Tada su na bolan način uvideli sve prednosti Mauzerovog sistema u odnosu na Krag-Jorgensenove puške kojima su bili naoružani u to vreme. 

Puške su doživele nekoliko izmena tokom godina proizvodnje, a ovo je snajperska varijanta oficijalne oznake 1903 A4,  foto: Remington

U narednih pet godina, stručnjaci iz Springfilda su "pozajmili" niz rešenja sa Mauzerovog Modela 1893 i pešadijske puške iz 1898. godine. Naravno, ovo nije promaklo Nemcima koji su zapretili tužbom. Sve se okončalo vansudskim poravnanjem u vrednosti od 200.000 dolara, što je bilo pravo bogatstvo u ono vreme. Puška je razvijena za metak M1903, kalibra 7,62 mm, ali je posle tri godine, odlučeno da se upotrebi špicasto zrno. Tako je nastao, sada čuveni metak .30-06. 

Snajperska verzija 

Puške su doživele nekoliko izmena tokom godina proizvodnje, a snajperska varijanta dobila je oficijalnu oznaku 1903 A4. Iako su u vojsci oduvek bili cenjeni odlični strelci, ipak se na snajperiste gledalo sa podozrenjem. Skoro sve vojske u svetu su u sukobe ulazile bez posebno obučenih strelaca ili sa nekim simboličnim brojem. Ipak, ubrzo bi uvidele zabludu i počela bi potraga za talentovanim strelcima i odgovarajućim oružjem za njih. Jedan od takvih modela je i Springfild M1903 A4, nastao u vihoru Drugog svetskog rata. 

Detalj žleba za prednji nišan. ovo je detalj koji može pomoći kod prepoznavanja originalnih SP,  foto: Remington

Polovinom januara 1943. godine doneta je odluka da se za potrebe armije odvoji 20.000 sanduka sa zatvaračima modela M1903 A3 iz trenutne produkcije i da se na osnovu njih uradi snajperska verzija puške. Posao je poveren kompaniji "Remington". Ubrzo je narudžba proširena za 3.000 dodatnih primeraka, a potom za još 7.000 pušaka. Tako se ispostavlja da je broj urađenih primeraka oko 30.000. 

Uspostavljanje proizvodnje 

Stručnjaci u "Remingtonu" trebalo je da donesu neke od važnih odluka kako napraviti novo oružje... Jednostavno rečeno, nije bilo dovoljno uzeti postojeću pušku i samo staviti optički nišan. Jer, jedan od najvećih problema pri izradi oružja, posebno onog preciznog, je njegova cev. One su tada rađene tehnikom "provlačenja" i trebalo je oko 10 do 15 minuta na specijalizovanim Prat-Vitnijevim mašinama da se izradi jedna cev. 

Prikazana montaža, iako sa određenim dobrim karakteristikama, nije bila baš najsrećnije rešenje za vojnu upotrebu, foto: Remington

Radi uštede u vremenu odlučeno je da se posebnim merenjima, iz postojećeg inventara proberu najbolji primerci cevi i da se onda one iskoriste. Ovo je dovelo do zanimljivog fenomena da na cevima postoje žlebovi za montiranje prednjeg nišana, a da njega nema. Zbog tipa montaže optičkog nišana, koja se nalazi delom na mestu gde treba da bude zadnji diopterski nišan, odlučeno je da se mehanički nišani uopšte ne postavljaju.  

Cevi sa četiri žleba 

Zanimljivo je da je ova karakteristika jedna od bitnih stavki koja sprečava nesavesne pojedince da samostalno prerađene modele M1903 A3 predstavljaju i prodaju kao originalne modele A4. Jer, odabrane cevi su sve parkerizovane, ali zbog toga što prednji nišan nije postavljan, ništa nije izgrebalo pomenutu zaštitu. 

Cevi su dužine 610 mm (24 inča) i većina je rađena sa četiri žleba. Radi ubrzanja proizvodnje standardnih pušaka, počela je masovna produkcija cevi sa samo dva žleba, što nije uticalo ni na jednu bitnu karakteristiku oružja. Osim na neznatno podizanje radnih pritisaka, koje je ostalo u okviru datih tolerancija. Ipak, ova karakteristika je postala jedan od potencijalnih indikatora lažnih snajperskih pušaka. 

Pročitajte još:  Čedo Džefa Kupera - Ruger Skaut (FOTO)

Sanduk je preuzet od postojećeg modela A3, a u "Remingtonu" nisu puncirali zvaničnu oznaku A4 već su zadržali prvobitnu, ali sa nešto izmenjenim fontom i mestom označavanja u odnosnu na pešadijske puške. Najveće izmene na sanduku su vezane za montažu optičkog nišana. Odabrana je Redfildova junior montaža, koja je predstavljala široko dostupno komercijalno rešenje, iako ne baš i najsrećnije. Montaža je tako izvedena da omogućava bočno pomeranje nišana - grubo podešavanje po pravcu. Upravo su ti bočni vijci bili povremeni izvori problema, jer bi se vremenom odvrnuli i ispali, te tako pomerili nišan u stranu. Najgore u tome je bilo to što su na ratištu bili teško dostupni, te su tako oružje činili skoro neupotrebljivim. 

Tiha verzija Viverovog nišana 

Remington M1903 A4 sa optičkim nišanom M82, foto: depositphoto

Kao i kod svih sličnih rešenja, nemoguće je koristiti standardne okvire za punjenje, već se puška puni metak po metak. Ipak, zbog same namene oružja, ovo se ne može baš nazvati manom. Zatvarač je, skoro u potpunosti preuzet sa standardne puške i predstavlja slično rešenje Mauzerovim. Jedina razlika u odnosu na standardni je ručica zatvarača koja je bila dodatno doterana da bi se moglo nesmetano repetirati. 

Početni planovi su predviđali upotrebu optičkog nišana Lyman modela Alaskan, ali kako to često biva, planovi su se izjalovili. Jednostavno, nije bilo moguće doći do potrebnih količina ovih nišana, pa je odlučeno da se upotrebi Viver model M73B1, što predstavlja vojnu verziju komercijalnog modela Viver 330. 

Ipak, pored vojnog modela, poznato je da je barem nekoliko stotina pušaka iz prve serije dobilo civilnu, takozvanu "tihu" verziju Viver nišana. Razlika je bila u izradi doboša daljinara i pravca, odnosno da li su imali ručno podešavanje, ili je bio potreban mali odvijač. Bila je moguća korekcija visine u rasponu od samo 16 MOA, dok je vrednost jednog klika bila 1/4 MOA. Nišan je imao uvećanje od 2,75 puta, što je u kombinaciji sa vrlo malim prečnikom objektiva, bilo daleko od impresivnog. Ipak, po karakteristikama nije bio mnogo inferiorniji od brojnih drugih nišana koje su koristili Nemci, Sovjeti ili Britanci. 

Dve verzije kundaka 

Puška je imala standardni metalni potkov kundaka sa poklopcem, unutar šupljine je smešten pribor za čišćenje, foto: Remington

Postojala su dva tipa končanice. Prvi je bio u obliku blago konusnog stubića i nalazio se kod komercijalne verzije nišana, a drugi u obliku tankog krsta i bio je ugrađivan u vojnu verziju. Verovatno najveća mana nišana je bila u tome što nije bio vodonepropustan, pa je to pravilo brojne probleme, pogotovo na Pacifičkom ratištu. Ipak, malo koji nišan iz tog vremena je bio takav, pa ne treba biti preterano strog.
Kako je vreme odmicalo, na pušku su ugrađivani i drugi optički nišani, poput M81, M82 i M84 predviđeni za snajperske verzije Garanda M1. Svi su oni bili približnih osobina postojećem M73B1, pa se u kvalitativnom smislu nije dobilo mnogo. Okidački mehanizam je u potpunosti preuzet sa standardne verzije - tipičan vojnički okidač sa dva kolena i silom okidanja od oko 2,5 kilograma. Nikakvi koraci nisu preduzimani da se smanji sila okidanja ili hod okidača. 

Kundak je rađen u dve verzije. Ona koja je bila poželjnija kod korisnika je imala puni pištoljski rukohvat i često se u stručnoj literaturi naziva "C" tip. Ipak, postojala je i manje brojna, s početka produkcije, koja je imala tek delimično urađen pištoljski rukohvat. "Remington" je na početku proizvodnje obezbedio standardne drvene blankove za izradu kundaka. Ipak, kako standardni kundak ima ravan rukohvat, to znači da na blanku nije bilo dovoljno materijala za izradu punog pištoljskog rukohvata.

Pogled sa gornje strane. Detalj doboša daljinara i pravca, foto: depositphoto

Novi tip se često naziva "scant" što bi se moglo prevesti kao jedva ili dovoljno. I zaista, ovo je bilo jedva dovoljno za iole pravilan kontakt šake sa kundakom prilikom gađanja, pogotovo iz ležećeg stava. Potkov kundaka je čelični i ima unakrst urezane žlebove radi boljeg kontakta sa zgibom ramena i otvor za smeštanje pribora za čišćenje. U kombinaciji sa jakim metkom i trzajem kojeg pravi, ovaj potkundak je često bio izvor modrica, pogotovo kod strelaca sitnije fizičke konstitucije. 

Zaboravljena u vremenu 

Uz pušku je uglavnom dolazio standardni kožni remnik koji predstavlja odlično rešenje, barem gledano iz ugla preciznih strelaca. Mogao je da se podešava po dužini, i dobro je služio za smirivanje oscilacija oružja prilikom nišanjenja. Na žalost, ovakvi remnici su danas previše skupi za proizvodnju, a i akcenat se daje na gađanje sa nožica ili nekog drugog oslonca. 

Model 1903 A1 je poslužio kao osnova za izradu snajperske puške Marinskog korpusa. Lako se prepoznaje po ekstremno dugom optičkom nišanu i prisustvu mehaničkih nišana, foto: Remington

Što se preciznosti tiče, Springfild modeli su bili u rangu ostalih snajperskih pušaka tog vremena ili malo bolji. Na mnogobrojnim testovima pušaka iz tog vremena, ali sa savremenom municijom, bez problema se ostvaruju grupe reda 1 MOA, što je više nego impresivno. Pogotovo kada se uzme inferiorno uvećanje primenjenog optičkog nišana. Ipak, da se razumemo, ovo je oružje bilo namenjeno za borbena dejstva do 600 jardi (oko 550 metara). A u tim situacijama, puška je radila svoj posao sasvim zadovoljavajuće, čak i sa običnom mitraljeskom municijom. 

Filmske nedoslednosti 

Viver optički nišan, model 330 koji je poslužio kao uzor za razvoj vojne verzije optike, foto: depositphoto

Svoju filmsku slavu je doživila u Spilbergovom "Spasavanju redova Rajana", gde američki snajperista nosi ovu pušku. Ipak, filmskom rekviziteru se potkrala greška, gde pomenuti levoruki strelac jednom koristi optički nišan M82 iz kasnije produkcije, dok u drugim scenama koristi Unertlov model sa uvećanjem od 7,8 puta i koji je bio u upotrebi samo kod Marinaca.  Osim u Drugom svetskom ratu, Springfield puška 1903 A4 je korišćena u Korejskom i ranim fazama rata u Vijetnamu. 

Pročitajte još: Koliko se trzaj lagane puške pri ispaljivanju snažne municije, razlikuje od kopita mazge koja se rita?

Ipak, bilo je jasno da ju je vreme pregazilo i da su potrebna neka druga, modernija rešenja. Danas dobro očuvani primerci sa originalnim nosačima i nišanom postižu vrlo lepe cene na aukcijama oružja, posebno u Americi gde uživa, gotovo kultni status. 

Ninoslav TRIFUNOVIĆ 

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU