Otkriveni novi detealji o Stounhendžu: Sada je jasno zašto je kamen za gradnju dovlačen iz Velsa!

Stounhendž ne samo da je bio preistorijska astronomska opservatorija i kalendar u kamenu, a pre svega veličanstveni i još uvek neobjašnjivi građevinski poduhvat ljudi iz mlađeg kamenog doba, nego i dalje iznenađuje naučnike.

Pročitaje još: Ruski naučnik tvrdi da vanzemaljci postoje, a on zna gde i kako nas kontrolišu

Tim istraživača sa Kraljevskog koledža za umetnost iz Londona i arheologa iz univerziteta u Bornmutu i Bristolu sproveli su eksperimente na tom lokalitetu i utvrdili da se po kamenju Stounhendža bukvalno može svirati kao na nekom gigantskom ksilofonu! Zavisno od mesta na kojem se nalazi, ono daje različite tonove koji podsećaju na zvona, bubnjeve ili gongove, a iz centra se šire uspravni zvučni talasi i prenose note na daljinu, tako da se ova „muzika“ može, pojačana, čuti i na udaljenosti, širom neolitskog kompleksa!

Da bi se takav ton „izvukao“ iz kamena, potrebni su prilično jaki udarci po njemu, i naučnici su, radi njegove zaštite, to činili preko specijalnih pločica, koristeći kvarcni čekić. Ali, kako su uočili, nisu u tome bili prvi, jer na megalitima postoje jasno prepoznatljivi tragovi udaraca iz drevnih vremena, što znači da su ga sveštenici i šamani koji su rukovodili ritualnim ceremonijama, još tada koristili kao „zvučnu kutiju“. Kombinovanim sa plesom i psihodeličnim napicima, možemo samo da pretpostavljamo kako su delovali na okupljenu masu.

Izmenjena stanja svesti

Akustička arheologija ili arheoakustika je relativno nova naučna grana koja se bavi „osluškivanjem prošlosti“ – interdisciplinarnom studijom koja nastoji da stekne nove informacije o drevnim kulturama, proučavajući akustiku na određenim mestima i rekonstruišući zvuke koje su ljudi u davna vremena mogli tamo da čuju. Dr Rupert Til, profesor muzike na Odseku za muziku i dramu Univerziteta u Hadersfildu, još desetak godina ranije, sa timom eksperata, proučavao je akustiku Stounhendža u okviru projekta čiji je cilj bio da se pronađu dokazi da je on bio deo namernog akustičkog dizajna.

Utvrdili su da unutar kompleksa postoje veoma izraženi zvučni efekti i da trilitoni (horizontalno

položene grede) u centru čine neku vrstu „megafona“ od kojeg se zvuci šire i pojačavaju. Oni su bili deo ritualnih aktivnosti i teorija profesora Majka Parker Pirsona  bila je da je Stounhendž pre bio pre mesto za mrtve nego za žive, kao centar za sahranjivanje i ceremonije vezane za taj čin.

Drugi naučnik, britanski arheolog i profesor Univerziteta u Bornmutu, Timoti Darvil se suprotstavio Parker Pirsonu, opisujući Stounhendž kao mesto isceljenja, pri čemu je akustika, svakako, uz muziku, ples, jelo i piće, kroz dovođenje prisutnih u izmenjena stanja svesti, imala značajnu ulogu. Teorije se, smatraju mnogi, zapravo ne isključuju, jer su pogrebni rituali imali cilj da se uspostavi komunikacija sa preminulim precima i bogovima, koja će, kroz postizanje transa, dovesti do duhovnog i fizičkog isceljenja!

Arheologija zvukova

Dr Aron Votson od 1995. godine bavio se pitanjem kakva je preistorijska muzika mogla da bude?

NJegova terenska istraživanja, unutar i van megalitskog kruga, otkrila su da se arheoakustičkom metodologijom može, pomoću netaknutih delova spomenika, utvrditi koji instrumenti su bili korišćeni.

Pročtiajte još: Dobro pogledajte ovu DUGMAD i ako ih na nečijim rukama VIDITE, znaćete ko je taj ČOVEK

Pomoću roga i bubnja zaključio je da, čak i danas, vetar ili bubnjevi, zbog „čudne akustike Stounhendža“, mogu da generišu, na primer, bas-notu na 47 herca. Međutim, problem sa akustičkim osobinama ovog megalita nije samo u njegovom sadašnjem stanju, nego i okruženju koje se razlikuje od onog od pre tri hiljade godina, jer se u prostoru mešaju zvuci automobila sa autoputa, preletanja aviona i svega onoga čega tada u prirodi nije bilo, a danas otežava izradu preciznog akustičkog modela Stounhendža.