Ово је последњи интервју нашег режисера Срђана Кољевића: "Имао сам планове, али ме је задесило ово"
Срђан је на 46. Фестивалу филмског сценарија у Врњачког Бањи био добитник награде „Златно перо Гордана Михића“ за изузетан допринос сценарију у националној кинематографији, а том приликом се последњи пут обратио јавности.
- Када сам са мојом генерацијом почињао да се бавим овим послом, једини симбол за филмски сценарио у Србији био је Гордан Михић. Најпознатији домаћи филмски сценариста, алфа и омега писане речи, био је управо он, а ја сам имао срећу да будем прва генерација његових студената на ФДУ. Сећам се да сам пре две и по деценије долазио на Фестивал филмског сценарија у Врњачкој Бањи, а мој професор је тада најављивао нову, младу, генерацију у коју је убрајао и мене. Такође сам имао срећу да знање још више проширим радом са мојим студентима, што ме неизмерно радује. Сада сам ја у његовој позицији да преносим знање млађим колегама - започео је причу за „Блиц магазин“ рођени Сарајлија, Срђан Кољевић.
Борим се са тешком болешћу
Последњи пројекат који Срђан потписује као сценариста и редитељ је „Како сам бранио Младу Босну“ и то 2015. године, али је након тога једноставно „нестао“.
- Имам здравствене проблеме и борим се са тешком болешћу. Трудим се да ту борбу добијем, односно да трајем, али то ме спречава да радим неке озбиљније и веће пројекте. Снагу која ми је преостала користим највише за рад са студентима и држање радионице младима, као и помагање колегама из Србије и региона око сценарија, што формално, што неформално, својим дугогодишњим драматуршким искуством.
На питање да ли сматра да је добар професор као што је био Михић, Кољевић је уз осмех одговарио да се нада да јесте.
- Доста сам уложио у рад са студентима и то ми је сада на првом месту. Увек ми је било важно и никада ми није било успутно, јер сам из професорске породице и поштујем тај посао. Колико сам улагао у свој креативни рад, толико сам улагао и у педагошки. Често бих био у ситуацији да више размишљам о неким сценаријима својих студената него они сами - истиче Кољевић.
Пре петнаест година био је косценариста са Мелином Пота Кољевић у остварењу „Клопка“, првог српског сценарија чија су права за римејк откупљена у Холивуду.
- Било је у једном тренутку разних комбинација, јер фирма која је купила ауторска права их је каснија препродала. То је у иностранству ствар бизниса и било је ту разних лепих комбинација. У првом тренутку се водио као пројекат који ће да режира Дарен Аронофски и направљен је сценарио за америчку верзију. Прочитао сам тај сценарио, али је после преправљен и сада је поново нова фирма купила права, тако да се не зна када ће бити и да ли ће икада бити реализован.
Сви Кољевићеви сценарији су преточени у одличне филмове, који се и даље радо гледају. Он је чак три пројеката потписао и као редитељ и то „Сиви камион црвене боје“, „Жена са сломљеним носем“ и „Бранио сам Младу Босну“.
Болест ме је пресекла
- Када сам био у уметничком замаху мене је болест пресекла. То је буквално било после филма „Бранио сам Младу Босну“ који је био захтеван пројекат. Имао сам већ следеће ауторске пројекте у плану и напросто врата су била отворена али онда ми се задесила болест коју човек не може да испланира. Али не жалим ни за чим и радујем се сваком дану. Мислим да је сваки дан цео живот и људи би требало да схвате да је то као дар и награда - тврдио је сценариста.
Од петнаестак пројеката које је радио, открио је који су му најдражи.
- Има неколико филмова који су ми из различитих разлога остали као неки каменови који су мењали моју путању. Дефинитивно „Сиви камион црвене боје“ је био мој дебитантски и режијски првенац. Ја сам тада направио тај корак од сценарија ка режији. Тај сценарио сам још на Академији написао, па сам га много година касније и режирао. За поменути пројекат сам заиста везан као за нешто што је дефинитивно променило мој живот у професионалном смислу, па и у приватном. Мени је лично драг и пројекат „Жена са сломљеним носем“ јер сам се ту бавио емоционалном драматургијом. Наравно, ту је и „Клопка“ коју нисам режирао, али која је добила бројна признања. Заиста смо је озбиљно радили, као и „Кругове“. Ова четири пројекта су неки путокази у мојој каријери и различити су, али су и обележили све што ме је занимало. Мене пре свега занима филм и причање прича, односно преношење емоција кроз причу о људима. Често су аутори више заинтересовани за себе него за приче које причају. Сматрам да су приче које причам вредније и важније од нас који смо само преносници неких важних прича које могу бити значајне људима. Ако им на неки начин помогну у најразличитијим облицима онда је то највећа могућа сатисфакција.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
